Црна Гора се годинама налази у свјетском врху по броју самоубистава, а од почетка 2023. самоубиство је починило 36 особа. Разлози за тај чин су комплексни и многоброји, а психолошкиња Адриана Пејаковић за Портал РТЦГ истиче да се многи налазе у чињеници да и даље постоји стигма када су у питању проблеми са менталним здрављем.
Тешко се одлучујемо на то да нам је потребна помоћ, наводи Пејаковић, не знамо да препознамо знаке менталне болести, лијечимо се на своју руку и то најчешће бенсендинима, плашимо се и стидимо да имамо проблема…
“Сматрам да увјек морамо бити ‘јаки’. Умјесто да учимо да препознајемо стресоре, да пружамо и примамо помоћ, да на психолошку помоћ гледамо као да сасвим нормалан вид бриге о себи, ми се често затворимо у себе, не разговарамо ни са ким, и имамо такозвани мета проблем – проблем нам је што имамо проблем”, каже психолошкиња.
Додаје да тему самоубиства прати стигма, стид, изолација, предрасуде, као и недостатак системске помоћи јер, како наводи саговорница Портала Јавног сервиса, људи у проблему не знају коме и када треба да се обрате за помоћ.
“Налазимо се и у посткорона тренутку, након велике колективне трауме коју смо брзо заборавили, али која је оставила посљедице на нас. Врло често као друштво не поступамо емпатично једни са другима већ осуђујемо, не повезујемо се, степен агресије у јавном простору је и даље велик. Око себе видимо и промоцију антивриједности у виду материјалних ствари, статуса, моћи итд. Све то утиче на људе да се осјећају изоловано, мање вриједно, неприхваћено…”
Ипак, Пејаковић истиче да се неће свако одлучити на самоубиство, већ да постоје групе које су у већем ризику као што су: људи који пате од депресије, који имају проблем са алкохолом, наркоманијом, који су имали раније покушаје суицида, који су имали историју суицида у породици или пате од неке тешке хроничне болести, који се налазе у акутној животној кризи..
“Особа која размишља о суициду често заправо не жели да умре, већ да оконча неку патњу. Сви макар једним дијелом себе желимо да живимо, чак и када је тешко, па се овај дио личности мора подржати и његовати код особа које су у ризику”, сматра психолошкиња.
Важно препознати знаке упозорења
На питање колико смо као друштво отворени за комуникацију о менталном здрављу, Пејаковић одговара помаци постоје, али да и даље постоје предрасуде о самоубиству.
“Најчешћа је да ћемо, ако говоримо о томе, некога подстаћи да то и уради, што није тачно. Друга је да се само ‘слабе’ особе одлучују на самоубиство, иако је заправо велики број оних који се одлуче на овај чин патило од неке менталне болести.”
Додаје да је депресија и у Црној Гори и у свијету водећи узрок самоубиства, па је самоубиство посљедица болести, а не морална категорија.
“Потребно је да говоримо о томе, да имамо јасне статистичке податке, да утврђујемо и пратимо тренд и да уопштено говоримо о менталном здрављу и начинима на које можемо да га сачувамо и његујемо. Стигма и даље постоји, а за стигму је везано осјећање стида које нас изолује и када се осјећамо несхваћено и усамљено, не желимо ни да потражимо помоћ јер мислимо да је нећемо добити”, каже Пејаковић за Портал.
Поручује да је зато важно да што више говоримо о овој теми, да научимо да препознамо знаке упозорења, да учимо о менталном здрављу.
“Особа која каже да ‘би било боље да је нема’, ‘да не вриједи ништа’, ‘да не види смисао живота’ није особа која жели пажњу већ која дијели своје унутрашње доживљаје и важно је да будемо ту за њу”, истиче психолошкиња.
Сви смо на линији одбране
Пејковић подсјећа да стручњаци годинама говоре о потреби националне стратегија за превенцију суицида, СОС линија, групе подршке, акциони план..
Важно је и да медији објективно, емпатично и несензационалистички извјеставају о овој теми.
“Важно је и да као друштво саосјећајно реагујемо на било чију патњу и тиме покажемо да су нам важне вриједности солидарности и бриге за друге. Појединац који се осјећа прихваћено ће имати више снаге и ресурса да изађе на крај са проблемима него онај који мора да их пориче да не би наишао на осуду других”, додаје саговорница Потала.
Од суштинског значаја правовремена помоћ
У региону и свијету постоји пракса да се послије вијести о самоубиству објави и број телефона савјетовалишта за помоћ. Пејаковић сматра да је тај модел добар.
“Емпатично и објективно медијско извјештавање је веома важно, као и то да се људи могу упутити на праву адресу за помоћ јер често не само да нас је стид што имамо проблема већ и не знамо коме да се обратинлмо за помоћ.”
Истраживања, додаје, показују да су интервенције у заједници често битна разлика између живота и смрти и да је правовремена помоћ од суштинског значаја.
“Особа коју неко саслуша без осуде, можда није одмах ријешила свој проблем, али је примила једну значајну поруку: видим те, чујем те. А, то је често она рука подршке која нам је потребна”, закључује Пејаковић.
