Док Жељко Митровић разоружава задругаре књигом, Срби ваде из својих скривених фиока, сефова и „штекова” ватрено оружје. А ко разоружава децу од малих убојитих справа, мобилних телефона – који им убијају сиве ћелије у мозгу, сваку људскост и емоцију?
И док је нема на званичном ТВ програму, „Тикток” слави ријалити звезду Миљану Куљић. Пинкове звезде оплакују „Задругу” која наводно више неће попуњавати програм ове ружичасте телевизије, бар не у оваквој форми. Траже аргументе да се обрачунају с неистомишљеницима. Јер, забога, за насилништво и агресију, који долазе с њихових фреквенција, нису они криви… Увек је неко други.
Зашто талентоване младе бендове и неке другачије представнике своје генерације не преместе с „Инста” канала на доминантни, национални Пинк ТВ. Постоје и такви млади људи, али ми за њих, нажалост, не знамо.
Опет смо се занели и заборавили оне најзапостављеније, нашу децу. Као да нисмо извукли најважнију лекцију. Док се Србија поново дели на две колоне, стајући у одбрану некаквом наводном насиљу, родитељи нису ни приметили да су малишани, у одсуству старијих који су заузети некаквим својим биткама, почели да комуницирају с новим другаром – роботом, који се ових дана појавио на њима најдражој апликацији „Снепчет”?
Што би разговарали и дружили се с вршњацима, родитељима, наставницима, који се тренутно утркују да покажу ко више пати и тугује због стравичног масакра у школи, кад имају суперинформисаног андроид-другара, који ће им пружити одговоре на сва питања? Родитељи, док гласно беседите, дижете глас у родитељским одборима, на улицама, да ли знате с ким вам се дете ових дана дружи?
То су оне непознате чике, на које сте их некада опомињали, они странци од којих не треба узимати бомбону… С којима не треба разговарати на улици, којих се треба клонити… Само, они су се сада, неприметно, завукли у тинејџерске собе… И ту су… Као у каквом хорор филму, а да их нисте ни видели. Нажалост, и то сте превидели… Деца вам беже неколико корака испред…
У међувремену, десили су се још неки стравични злочини. Медији, жељни нове крви, прегледа и кликова, похрлили су на место догађаја… Наше комшије на адресе полицијских станица доставили су 13.500 комада оружја, као да је реч о испостави пице или пошиљке с „Али експреса”.
Да ли то значи да се осећамо несигурно, да бисмо првом приликом то оружје употребили или да у сваком од нас, што би рекли представници хрватске групе „Лет 3”, чучи мали подли психопат. Док се Србија разоружавала, Европа је славила… уједињена песмом у британском граду Ливерпулу.
Јавни сервис испоштовао је дане туге и жалости, пренос Песме Евровизије преселио је на свој Трећи програм и тиме показао колико цени и где је заправо место овом програмски квалитетном каналу. Ко није гледао, није ништа пропустио. Још једна парада декаденције и обести. Сензација и шок, уместо квалитетне мелодије. Евровизија одавно више није „Аба” и Џони Логан … Наш Лука Блек остао је „успаван” међу последњима. Нико није препознао његову поруку… И овој игрици је крај. Идемо даље, као да је и није било.
Телевизије су у данима после трагедије понављале исту матрицу. Ред психолога, социолога, свезнајућих. Филозофије и теорије… Нису знали чиме да попуне програм. Једино се издвојио „Око магазин” чији су новинари приступили актуелној теми кроз разговор с родитељима чија су деца непосредно била актери трагичног догађаја у школи „Владислав Рибникар”. Отворено су разговарали и упитали се – како даље и како приступити својој деци… Шта им рећи, шта их саветовати, како с њима разговарати…
Колико су телевизије и друштвене мреже криве, толико је и до нас. Србијо, пробуди се!
