У Русији се од давнина 8. јула празнују благовјерни Петар и Февронија Муромски – покровитељи супружничке љубави и породичне среће. Историја бескрајне љубави и оданости Петра и Февроније постала је позната свету захваљујући средњовековној руској књижевности и Повести о Петру и Февронији Муромским. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: бијелу раду.
Стара Русија је имала сопствену верзију Ромеа и Јулије. Они су се толико вољели да су умрли истог дана и чак се после смрти нашли у истом гробу.
Прича о љубави и заједничком животу овог пара толико се утиснула у свест њихових савременика да је неколико векова касније, средином XVI века, староруски писац написао о њима читаву повест, која представља један од најлепших споменика староруске књижевности.
У суштини све до данас ова повијест је готово једини извор података о двоје људи који су баш у доба њеног настанка канонизовани као светитељи Руске православне цркве.
Необичан почетак љубави
Ова љубавна прича нема класичан почетак о томе како је страст обузела двоје младих. Према легенди, кнез Петар је био брат кнеза Павла, који је владо Муромом, градом 300 километара источно од Москве. Храбри Петар мачем је убио чаробног змаја који је саблазнио братовљеву жену. Али млаз змајеве крви заразио је Петра неизлечивом болешћу. Ниједан исцелитељ није могао да га излечи и млади кнез је силно патио.
Али једном приликом у сну му се укаже да у том и том селу живи обична девојка Февронија која га може излечити. Девојку пронађу и она заиста пристане да излечи кнеза. Довезоше га код ње, јер он више није могао ни да хода. А она одбије сваку другу награду осим кнежевог обећања да ће је кад оздрави узети за жену. Затим Февронија узме мају за хлеб и наложи кнезу да се окупа и њоме премаже све чиреве осим једног.
Кад он то учини, болест заиста мине. Али, стекавши здравље, кнез из гордости одбије да се ожени обичном сељанком. Февронија је, међутим, изгледа предосећала у кнезу ову гордост, па се после кршења обећања њему болест врати из оног преосталог чира. Тада се он горко покаја због своје малодушности и пар се венча.
И мада се већина романтичних прича ту завршава, за Петра и Февронију љубав и искушења тек почињу.
Зашто Петар и Февронија симболизују породицу, љубав и верност?
Када му је брат умро, Петар је требало да га наследи и постане владар Мурома. Али локални племићи нису желели да им кнегиња буде обична сељанка и поставили су Петру ултиматум: или да напусти жену или да оде из Мурома. Овога пута избор је за Петра био лак: одустао је од власти и са Февронијом напустио град. Међутим, тешко му је било на срцу, мада га је вољена жена тешила, говорећи му да ће човек који се нада и узда у Бога имати благослов и у том животу и у будућем.
А за то време у граду који је напустио бољари су водили борбу за власт. После неуспешних сукоба ипак послаше по Петра са молбом да се врати и влада. Отада у Мурому сви заволеше и Петра, а посебно Февронију.
У старости супружници су се повукли у манастире, узевши имена Давид и Јефросинија. Договорили су се да ће умрети истог дана и бити сахрањени у истом гробу, како се ни после смрти не би раздвајали.
Међутим, људи нису поштовали њихову вољу, сматрајући да не приличи да се монаси сахрањују у исти гроб. Више пута су њихова тела премештана по разним храмовима, а двапут су се чудом нашла једно поред другог. Тако да су ипак сахрањени заједно поред саборне цркве Рођења Пресвете Богородице.
Житије Светих Благоверних Кнеза Петра и Кнегиње Февроније, Муромских Чудотвораца
Пре седамсто година је у Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.
У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом.
Када је умро старији Петров брат, он је морао да управља Муромском земљом, а Февронија, пчеларева кћи постаде кнегиња целе области.
Није се то допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели.
Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!”
Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!”
И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: ,,Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”.
После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.
Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна.
После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму.
У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења.
Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 08. јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици.
Извор и фото: Russia Beyond
