Српска православна црква санас (4. јуна) слави светог мученика Јована Владимира, кнеза српског.
Свети Јован Владимир, израстао је из благочестивог и царског корена који је владао у српским кнежевинама Захумљу и Превали, који су се још звали и Диоклитија, Дукља или Зета. Владимир се зацарио у другој половини десетога вијека у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му је била код цркве Пречисте Дјеве Марије у области пречиста Крајинска на западној страни Скадарског језера.
Од детињства је био испуњен даровима духовним – био је кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом. Краљ Јован Владимир имао је тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу кнеза Владимира и хтеде је покорити себи. Краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик или Косогор. Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. Као издајник ту се нађе кнез тога места који Владимира издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење у Преспу.
Цар македонски Самуило имао је кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која је имала велико милосрђе према убогима и сужњима, и често је посјећивала тамнице и тјешила сужње. Косара видевши Владимира, заволе га свим срцем, не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога Владимира за мужа. Није могао Самуило да не јер је много волио своју кћер. Знао је да је Владимир од краљевске крви, те јој је испунио молбу и извео Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).
Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено у девственом браку.
Владислав, убица Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику.
Чесно тело светога краља Мученика погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера. Прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Марије. Косара се ту замонаши и проведе остатак дана живота свога у побожности. Када се упокојила би и она погребена чело ногу супруга свога.
Свете мошти светог краља српског Јована Владимира, бише у време рпског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније су пренесене у његов манастир Светог Јована Шин-Ђон код Елбасана у средњој Албанији.
Свети Јован Владимир слава је града Бара а саборни храм у овом граду посвећен је овом Светитељу.
