Пише: Емило Лабудовић
Онај Ибрахим – ага, пишу ових дана, државним аутом отперјао да буде живи свједок феноменалног тријумфа фудбалера Босне и Херцеговине, и то му се сада узима за зло. И то са оба краја. И зато што је ишао у Зеницу да навија за „своје”, а не под Горицу, гдје су такође играли „његови”, а и зато што је арчио „државне ресурсе”!?
Разлика узмеђу „својих” и „његових”, мада се мјери срцем, велика је неколико вјекова и није ни за чудити се, а ни замјерити, што срце увијек пресуди за „своје”. Зато је у неку руку нормално да је њему Зеница зеница ока, али би, ваљда, исто било ако не нормално а оно за разумијевање да је „зеница” у једном од „два ока у глави”. Али, цврц Милојка, и сама помисао на нешто тако овдје се каштигује као највећи морални и законски прекршај и антидржавни чин. Дакле, може (и треба да може) у Зеницу, али у Београд ни у сну. А ако се човјек баш и зажели навијања, ено му стадион под Горицом или МТЛ хала на Морачи па нека се празни до миле воље.
Ништа мањи гријех који приписују оклеветаном Ибрахим – аги је то што је у Зеницу ишао службеним аутом. А главу дајем, да је тамо играла Црна Гора и да је изборила одлазак на Светско првенство, то му нико ни поменуо не би а камоли узео за зло. А штета од тих тридесетак литара бензина, чак и данас кад га точе као капи у око, није ни за литар већа од трошка његовог свакодневног возикања туда, свуда, и не много скупља од, рецимо, вожње до Рожаја.
Црна Гора, упркос несташици, свакако неће пропасти због те разлике, али јој зато пријети финансијски и сваки други суноврат кад службено возило (зло)употријеби синовац предсједника Скупштине, иначе у функцији његовог тјелохранитеља (остале аспекте овог случаја остављам по страни).
И тако, Зеница, зеница ока Ибрахим – агиног, била је и за дан, два отићи ће у заборав. А да је пут био у неком другом правцу, недај Боже за Београд рецимо, е, то би већ потрајало. Опет би се разигравали некакви коњи, тројански и они руски, дизала се прашина за њиховим копитама, (мада… гдје је коња ту је и кобила) и опет би избор „зенице ока свог” био проблематичан и издајнички чин.
Да се разумијемо, и под Горицом се играју „наше” утакмице, али се на њих не иде по прозивци и на морање. Тај пут само може срце да изабере, а то не може на силу. И, да, љубав ако није обострана није дугог вијека. Па да подвучем – није Црна Гора од јуче, нити од времена када су је склепали Ибрахим – ага, Мило, Ранкиша „end compani”. Та Црна Гора, старија од свих нас и наших ђедова, је „зеница ока мог” и могу то да докажем и без одласка под Горицу. И да се не лажемо, од срца бих се радовао да су фудбалери Црне Горе направили подвиг попут оних из Зенице. Биће, ваљда, једног дана.
Емило Лабудовић
