Јевто Кочовић, рођен у Подгорици 1837. године у српској породици, од самог почетка
свог живота носио је бреме тешког дјетињства и чудних животних путева. Божија
промисао му је одредила пут, па је породица, напустивши Подгорицу, нашла уточиште у
Призрену. Ту, у том граду, чије име означава смисао ријечи да призрѣт Господь с
небесе, Јевто је добио прве основне лекције живота: читање и писање, у временима
када је такав дар био прави благослов.
Христос је имао план за Јевта, јер његов рани живот, показао се, као припрема за велику и значајну мисију која га је чекала. У Призрену, он је изучио занат туфегџије, оружара, који је у то вријеме био угледан и веома цијењен. Иначе, у то вријеме, у Призрену је био најпознатији еснаф овог заната и примани су само најталентованији шегрти. Тако је Јевто, још као младић, сирове младалачке природе, док је пажљиво брусио цијеви пушака и дјелове оружја, истовремено је обрађивао и свој карактер , као и душу коју је Бог припремао за свештеничку мисију у тешким временима и на тешким мјестима.
У Призренском санџаку, који је гравитирао Скадарском, живот је текао у складу са
ритмовима трговине и заната, што је доприњело томе да су Призренске занатлије и
трговци често посјећивали Скадар. Године 1867. ове двије области су се објединиле у
вилајет. У то вријеме, Скадар је био дом за око 7.000 Срба, а међу њима је Јевто, у овој
древној пријестоници Српских краљева упознао своју брачну изабраницу, Василију, ћерку Милоша Дабранина. Василија је вјероватно потицала из сиромашне и не баш утицајне породице, јер, иако је била Српкиња, није знала српски језик. Овај детаљ освјетљава културолошки и социолошки положај остатака Српске заједнице у Скадру, која је у том периоду била подређена и слабија у односу на остале етничке групе.
Промисао Божија водила је младог и тек ожењеног Јевта у приморје, у некадашњи
престони град Немањића и Балшића, у Улцињ. Иако је одлука да се настани у Улцињу,
наизглед, била пресудна због одсуства занатске конкуренције, јер у овом граду није било туфегчије, Бог је Јевта, који тада није био ни свјестан тога, довео из другог разлога.
Улцињ је био град богат историјом и културом, са улицама које су шаптале приче о старим временима. Јевто, са својом новоизабраном супругом, осјећао је узбуђење и страх у исто вријеме. Нова средина, нови живот и нове прилике су се отварали пред њим, али и неизвјесност о томе шта ће доњети будућност. Полагао је наду у Бога, чији благослов је већ у много животних ситуација препознао, када је било најтеже.
Супруга му, њежна и разумна, била је ослонац у свим недаћама. Заједно су радили на
томе да изграде свој мали породични свијет у Улцињу, гдје су се полако уклапали у
локалну заједницу. Сваки нови дан доносио је нове изазове, али и нова познанства и
могућности.
У улцињском крају, половином 19. вјека, живот је био изузетно тежак, посебно за
православне хришћане. Након освајања Улциња од стране Турака 1571. године,
православни живаљ је доживјео ужасне посљедице. Они који нису могли да побјегну од
зулума , или да се потурче, били су протјерани, поробљени или убијени. Скоро све цркве и манастири су били уништени, а на њиховим мјестима подигнуте су џамије. Ова тужна историја одјекивала је и у стиховима светог Тајновидца Петра II Петровића Његоша:
„Мунар дуби на крст раздробљени“.
У таквом Улцињу, у тешким деценијама, нашло је уточиште 11 православних домова, у
којима је живјело 57 душа. Они су углавном дошли из других пашалука, бјежећи од крвнe освете или других несрећа. Било је ту и православних Грка, који су тражили сигурност у овом граду. Међу овим насељеницима, налазили су се и они попут Јевта, који су своју судбину укрстили са овим мјестом због својих вјештина и занатског знања, надајући се да ће у Улцињу пронаћи мир и нови почетак.
Православни становници Улциња, у то вријеме, живјели су у тешким условима, без свог
храма и пастира. Сахране, крштења, причешће болесних и друге најнужније обреде
обављали су тајно, уз помоћ свештеника који су долазили из Бара или Скадра. Многу су
сахрањени неисповјеђени, непричешћени и неопојани. Повремено су се служиле литургије у остацима неких забачених сеоских цркава у околини Улциња. Сахрањивали су се на древном Православном гробљу, смјештеном поред остатака храма из доба
Балшића, под Бијелом Гором. У таквом амбијенту, пуним потискивања и страха, затекао је Јевто Кочовић, Православну зајденицу, са којом ће имати удио у свакодневном
састрадавању.
Послије Кримског рата, 1857. године, царска Русија, нашег братског, једнокрвног и
једновјерног народа, почиње да шири своје политичко интересовање и утицај на Балкану.
У том контексту, отвара се Руски конзулат у Скадру. Русија, преко ових конзулата, све више врши притиске на Порту, настојећи да Православним хришћанима обезбиједи веће вјерске слободе. Ову прилику не пропуштају ни Православни Улцињани, који су у том тренутку видјели шансу да побољшају своје услове живота и вјерске праксе.
Године 1866. Православни Улцињани одлучују да се организовано обрате за помоћ у
остваривању својих вјерских права. Они шаљу свог представника, Ђока Захаријина, у
Скадар, гдје он подноси молбу, тада још, секретару Руског конзула, Ивану Јастребову. У
молби, Захаријин истиче неопходност храма и свештеника за Улцињане. Подржан од
надлежног митрополита Призренског, Мелентија, и уз помоћ Руског конзула, молба бива прослијеђена Високој Порти. За непуних годину дана, добијају позитиван одговор.
Улцињани су се, након што је стигао царски ферман, одмах активирали и одлучили да
изаберу кандидата за свештеника из својих редова. Изабрали су Јевта Кочовића, човјека који је свјесно и с љубављу прихватио ову важну улогу, знајући тежину њеног бремена, али кријепећи се ријечима Спаситеља: „Јер јарам је мој благ и бреме је моје лако.“ (Мт. 11:30). Одабир Јевта за свештеника улцињског показала се као једина могућа у том тренутку. Сам прота Јевто је послије говорио да су га Турци „трпјели због заната“.
Митрополит Мелентије је, увјеривши се у Јевтово знање црквених књига, одлучио да га
рукоположи за свештеника.
Током овог обреда, Јевту је предат антиминс, а с обзиром на малу парохију, одобрено му је да се и даље бави својим занатом поред пастирске службе. Тако је Јевто Кочовић постао први улцињски парох обновљене Православне заједнице у Улцињу, која је имала 11 домова, након дугих 297 година. Овај догађај представља важан корак у обнови
православног живота у Улцињу и показује спремност заједнице, иако веома мале, да
учврсти своје коријене у вјери.
Отац Јевто Кочовић, први улцињски парох обновљене Православне заједнице, обављао је обреде у домовима вјерника све до подизања храма светог Николе под Бијелом Гором. У свом скромном дому служио је литургију гдје је држао и часове основне писмености и веронауке дјеци. Његова посвећеност и љубав према заједници доприњели су јачању вјерских и образовних вриједности у Улцињу. Може се слободно рећи, да је отац Јевто, зачетник улцињског школства, које тада није ни у једном облику постојало у Улцињу.
Интересантно би било замислити свакодневицу овог свештеника чији су се дани низали у својој супротности двије различите професије: грубог брушења метала на оружју, мириса спаљеног барута, а са друге стране танано брушење људских душа, појање богослужбених химни са мирисом тамјана. Опет, не без разлога, једно и друго спојено промислом Промислитеља, у том тешком времену и на том тјескобном мјесту.
Улцињски Турци су с неповјерењем посматрали појаву Православног свештеника. Само отац Јевто је знао колико је тешко и мучно било у том времену. Муслимани су ишли толико далеко да су, током поворке за покојником, бацали камење и нечистоте на саму поворку и на покојника. Ово је постало толико уобичајено да су Православни били
принуђени да приликом сахрањивања бирају заобилазне и споредне путеве, како би се
скрили и остали неопажени. Упркос овом угњетавању, отац Јевто је знао да охрабри своју паству. Не плашећи се, на велике празнике као што су Васкрс, Божић, Духови и Никољдан, после свете службе, испалио би плотун из своје ручно направљене „чифте-шпагарице“.
Једном приликом, за длаку је избјегао Турске куршуме који су испаљени у његовом
правцу. Овај дивни пастир Христовог стада, отац Јевто, дочекао је дуго очекивану слободу када је Улцињ ослобођен на Богојављење 1878. године. Међутим, радост није дуго трајала, јер су велике силе одлучиле да Улцињ поново врате под управу Отоманске империје. По савјету власти Црне Горе, сви угледни Срби су били упозорени да пређу на територију Црне Горе како би се заштитили од могуће турске освете.
Но, као што народ каже: „Не пада снијег да покрије бријег, већ да свака звијерка покаже
свој траг“. Ова нова ситуација искристалисала и открила дубину вере и љубави оца Јевта према својој пастви коју је носио у себи. Он је, као добри пастир, био спреман да жртвује себе за своје повјерено му стадо, у складу са Господњим речима: „Пастир добри полаже живот Свој за овце“ (Јн.10.11.).
Повратио се у Улцињ, обучен у мантију, а уместо феса који је раније носио, носио је капу
Црногорске ношње. Када су га Турци угледали, окупљени испред градске механе,
разјарени су насрнули на њега. Пљували су га, шамарали и цјепали му мантију, а капу су
скинули и дивљачки скакали по њој, газећи је.Самим чудом и милошћу Божијом, отац
Јевто је остао жив.
У данима након ових догађаја, Павле Ровински, пролазећи овуда, описује храм под Бијелом Гором, који је носио трагове вандализма, са полупаним стаклима и видљивим
знацима разарања. У свему томе, остаје снажан утисак о храбрости и непоколебивој вјери пастира који је и у најтежим тренуцима остао уз свој народ.
Година 1880. доњела је важне промјене за Улцињ, који је коначно постао дио Црне Горе.
Православно становништво, које је некада било протјерано, поново се настанило у овом граду. Парохија улцињска је 1885. године већ имала око 350 домова, што указује на
значајан раст и обнову заједнице.
Међутим, у том периоду, отац Јевто је претрпјео велику личну трагедију. Смрт његове
тридесетпетогодишње супруге оставила је дубоку рану на његовом срцу. Овај догађај је
додатно продубио рану на протином срцу, која није зарастала петнаестак година,
губитком троје мале дјеце – Филипа и Симеона, као и његове тринаестогодишње ћерке
Анастасије, која је била његова мезимица. Сви они су преминули од заразне болести,
остављајући оца Јевта у дубоком туговању. Ове личне трагедије додатно су обликовале
његову вјеру и посвећеност служби, а његова болна искуства су га учинила још
саосјећајнијим пастиром за своју паству.
Прота Јевто, угледни парох и добри пастир, служио је у својој парохији до 15. марта 1887.
године, када је, после многих година преданог рада, ријешио да се повуче у заслужену
пензију. Како је у свакој промјени било Божје воље, тако је и у овој, када на његово мјесто би постављен свештеник Јован Вујановић. У то вријеме, прота Јевто је, на захтев новог пароха и уз благослов митрополита Митрофана, 1. фебруара 1889. године, враћен као помоћник пароха, што је свједочило о његовом угледу и поштовању међу вјерницима.
Међутим, животни терет, који је носио с поносом и вером, почео је да оставља трагове на његовом уморном телу. Као добри плод који сазријева у божанској башти, Господ је
полако припремао проту Јевта за небеску бербу. У својој 52. години, послије кратке
болести, исповјести и причешћа, он је мирно предао своју блажену душу Господу, 8. јула 1889. године.
Сахрањен је уз јужни зид храма светог Николе, под Бијелом Гором, мјесту гдје је служио и гдје је оставио неизбрисив траг. У његовом одласку остала су два сина, Јован и Марко,
којима је, нажалост, било суђено да живе у веома тешким условима. Свјестан њиховог
биједног стања, митрополија је, 11. јануара 1890. године, одобрила додјелу два рала
земље на коришћење породици оца Јевта, чиме је помогла да се олакша њихова патња и обезбједе најосновније потребе за живот.
Прота Јевто остаје упамћен као човјек Мојсијеве преданости вољи Божијој, светачког
трпљења и народне мудрусти .Његов живот, испуњен вјером, добротом и служењем,
остаје „светлост свијету“ , подстичући нас да слиједимо његов примјер.
Вјечан му спомен!
Свештеник Синиша Смиљић
парох улцињски
