
„Божија је земља и све што је на њој,“ речено је у Светом писму Божјем. И још је речено: „Господе, твој је дан и твоја је ноћ.“
Шта то двоје може значити него да сав простор и све време што нам је дато признамо за Божије и посветимо Богу.
Православна црква ево близу две хиљаде година опомиње своје народе на реч Христову: „Дајте цару царево, а Богу Божије“. Дајте Богу драговољно, јер другојачије Бог не прима. А цару /држави/ ако и не дате драговољно свакако ћете морати дати.
Борба за простор и борба за време. Људи се боре за простор против људи. И људи се боре за време против смрти. Јер комшије им скраћују њиву, или државу, као смрт што им скраћује време.
У души човечијој налази се семе бесмртности и бескрајности. Зато се човек на земљи осећа стешњен временом и простором. И макар да му се дадне сва земља, и продужи век на хиљаде година, он би се осећао стешњен и жалостан! Своју чежњу за бесмртношћу и бескрајношћу он грубо пројављује у насилном проширењу свога простора и трудном продужењу свога века.
Зато од свих људских наука највише су напредовале две науке: ратна и медицинска.
Српски народ, васпитан од своје мајке Цркве, знао је да сав дати му простор посвети Богу и све дато му време посвети Богу! Зато су Срби од памтивека одговарали овако на следећа питања:
На питање: Чија је ово кућа?
одговор: Божија па моја.
На питање: Чија је ово њива?
одговор: Божија па моја.
На питање: Чија је ово држава?
одговор: Божија па наша.
На питање: Чија су ово деца?
одговор: Божија па наша.
На питање: Чија је ово стока?
одговор: Божија па наша.
Све дакле, што заузима неки простор ма и једну стопу признаје Србин за Божију својину. Бог је за њега Господар свега, Домаћин свега и Заповедник свега. То је стварност од које се не може нико отети. А они који пишу тапије „на вечно уживање“, свакако се у себи смеју. Поставши хришћанским народом Срби су добили благодатни дар дубоке проницљивости у разликовању стварности од привидности.
Зашто је Србин одувек постављао крстове на зградама и по воћњацима и по виноградима и њивама? Зашто је освећеном водицом кропио свој дом, и амбар и салаш, и то и обор, и воденицу и ваљавицу, и вајат и алат? Зато што је тиме признавао јединога Бога за правог Домаћина свега а себе за пришелца, госта и путника.
Сав простор, дакле, признат је од српског народа за Божију својину.
Тако и све време.
Божија је јесен и зима и пролеће и лето. Божији је сваки дан, и сваки минут, и сваки секунд. Па као што Бог даје људима и народима простор према својој вољи, тако им даје време, то јест дуљину века, према својој вољи. Јер је Он цар вечности, цар и времена. И нема супарника нити такмаца који би се усудио рећи: Није твоје, Боже, него моје.
Својим празницима и празничним обичајима преко целе године српски народ је и етички и уметнички дао израза своме признању да је Бог цар времена. Помислите како је то дивно изражено о Божићу и о Васкрсу, о Спасовдану и Духовдану, и Крстовдану, и о Крсним славама, и о данима светитељским. Каква чистота и каква лепота да се с овом мери!
Кад неко дуго живи, Србин каже: Божија воља. Кад неко млад умре, опет: Божија воља.
Па зато што је наш народ са јасном свешћу и утанчаном савешћу одавно увидео, да је све Божије, и да човек што има простора и времена у овоме свету позајмица је Божија; увидео је у исто време, да никаква ширина простора и дуљина времена не могу човека учинити задовољним и срећним. Зато је душа његова стремила ка царству једне стварности изнад времена и простора, царству бесмртности и бескрајности. Речју, царству небеском.
Такво схватање о апсолутном господарству Божијем над двема основним димензијама овога света, тј. над простором и временом, учинило је Србина истрајним у борби за истину и правду, и отпорним против лажи и насиља.
Три принципа организације српског народа
Први принцип: поштење засновано на хришћанској вери отаца и хришћанским традицијама српског народа.
Други принцип: слобода човека, пуна и радосна, ограничена једино поштовањем слободе свога ближњега, а у духу првога принципа.
Трећи принцип: имовина и рад као лични, тако и задружни, загарантовани, а у духу првог и другог принципа.
Народни програм
Држати се доброте. Злоба више кошта него доброта.
Живети у миру. Парница више кошта, него измирење. Бољи је мршав мир од дебеле парнице.
Украдено вратити. Док год се украђена ствар не врати уноси страх у душу и несрећу у кућу.
Криво не сведочити. Крива клетва мршава жетва, болест у кући и раздор међу браћом.
Поштено се владати, па се добру надати. Поштено владање отклања страдање. Богу благодарити. Ко благодари на малом, добиће и више.
Смрти се сећати, и у вечни живот надати.