У четвртак су избори у САНУ, а кандидати за председника су академици Светислав Божић и Зоран Кнежевић. Кандидати за потпредседнике су академици Зоран Поповић, Миодраг Матељевић, Миодраг Марковић и Славенко Терзић. За генералног секретара Академије предложени су академици Небојша Лалић и Душица Лечић Тошевски, пише Милан Ружић.
Досадашњи, никадзаистаотишавши, председник САНУ Владимир Костић, изјавио је како се неће више кандидовати, па је тако по први пут рекао нешто значајно по САНУ и српски народ, али да ли је то заиста истина?
Елем, знамо да је Костић унутар САНУ оформио читаву мрежу људи који чине његов клан, па је подржавши Зорана Кнежевића народу упутио јасну поруку ко је његов кандидат. Али, на страну избор за председника, јер се догодило нешто што привлачи више пажње.
Можете мислити колико је за време Костићевог председниковања, тачније директоровања, гушена свака алтернатива њему када је дошло до тога да академик Владимир Кањух, иначе 49 година члан САНУ, јавно изнесе предлог да се кутије направе од провидног плексигласа и да се гласови броје на лицу места пред свима како би се избегле било какве малверзације. Овај предлог наишао је на реакцију Костића, који стално тврди како се ни у шта не меша, како је предлог сасвим легитиман, али није по статуту. Не верујем баш да се статут САНУ бави материјалом од кога су начињене кутије, нити може имати јасну одредницу да ли се гласови броје у тачно одређеним просторијама. Притом, из САНУ се више пута чуло да је Костић живо заинтересован за то ко ће бити чланови комисије за бројање гласова.
Портал „Националист“ у једном тексту објављеном 20. фебруара пише: „Одлазећи председник САНУ Владимир Костић, наставља са интензивним насилним лобирањем за своје кандидате Зорана Кнежевића (кандидат за председника) и Миодрага Марковића (кандидат за потпредседника). Костић је наставио да позива у свој кабинет академике и присиљава их да потписују кандидатуру за његове фаворите.“
Елем, кад смо већ код националиста… Из многих претходних изјава, да се закључити да Костић и они њему верни у САНУ у ствари једино знају да коментаришу ко од чланова је националиста. Најважија установа у Србији осуђује људе да су националисти, а председник САНУ се прославио изјавом о предавању Косова са елементима достојанства. Уместо да се и сам повуче с елементима достојанства, Костић покушава да задржи сву власт у својим рукама. Тако га и хвале, кажу: „Он све конце држи у својим рукама.“ Можда то и нису биле похвале него упозорење осталима.
Откако је Костић на челу САНУ, од свог његовог ангажовања, видљиво је следеће: покушаји да се од САНУ направи НВО; да се свака алтернатива Костићевом клану осуди као националистичка (чак клеронационалистичка); САНУ нема ни једну једину друштвено, научно или уметнички релевантну активност о којој је обавештена јавност, а да су резултати те активности допринеле видљивом унапређењу поља које је било тема активности; у САНУ нема обележавања 80. годишњице од смрти Николе Тесле (ваљда да се не замеримо Хрватима); сваки јавни иступ Владимира Костића носи огромну тежину с обзиром на то да је председник САНУ, иако је он многе ствари коментарисао са личног аспекта (како се касније бранио), а у јавности то одјекује као званичан став Академије, што он зна (па зато су остали академици и морали засебно да реагују у медијима након сваке Костићеве изјаве).
Могло би се још набрајати, али суштина је да је САНУ постала ирелевантна. Од светионика српског народа који би нас спречио да се слупамо о стене на које кроз своју бурну историју стално наилазимо, до пригушивача сваке изјаве или дела релевантних за информисање, образовање или идентитет српског народа.
Владимир Костић је успео од САНУ да направи још једно бојно поље на ком се српска интелигенција завукла у ровове и ратује за благонаклоност председника институције, уместо да буде оно што би требало – највиша научна и уметничка институција чије је деловање кључно за опстанак Србије.
