Вече посвећено једном од најистакнутијих књижевних стваралаца – пјеснику Ранку Јововићу одржано је у четвртак 6. фебруара у манастиру Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, у оквиру трибине ,,Ријеч” Удружења Књижевника Црне Горе у оквиру сегмента ,,Сјећање на најзначајније српске пјеснике”.
Сјећањем на пјесника Ранка Јововића, вече је отворила потпредсједница Удружења књижевника Црне Горе Милица Краљ уредница трибине ,,Ријеч” која је казала да је Ранко Јововић био последњи наш песник са оним златним ловоровим вијенцем око главе који су некада носили најзначајнији антички и римски пјесници.
Током вечери, стихове Јововићеве пјесме ,,Последња Троја” посвећене кћеркама и уници, читала је његова кћерка, сликарка Милена Јововић.
,,Није био само велики пјесник, био је и велики херој. Имао је ријеч коју сам посебно волио, умио је да чува пријатеље, умио је да другује са људима. Никад у њему нисам осјетио ни зрно пакости према било којем човјеку. Увијек је налазио нешто у њима добро, иако су направили много проблема, много. О његовим проблемима и ономе шта је све преживљавао као човјек могао бих да причам до зоре. Одлазили су писци, велики писци овога удружења, а ја увијек кажем да је Ранко Јововић српски класик” – ријечи су Новице Ђурића, предсједника Удружења Књижевника Црне Горе.
Као Куч или као Бјелопавлић, потпредсједник Удружења књижевника Црне Горе Перивоје Поповић упутио је јасну поруку говорећи о Јововићевој поезији која носи симболичан назив ,,Сузе Марка Миљанова”.
,,Горко теку горке сузе Марка Миљанова и Ранка Милошева Јововића, мора их утријети неко, мора! Морају пјесници, мора поезија!
,,Били смо искрени и прави пријатељи мој Ранко и ја. Дуго, дуго година, неколико деценија… преко 40 година” – казао је пјесник Чедомир Вукићевић о свом пријатељу Ранку Јововићу.
Пјесник Радомир Милић је, на крају вечери, присјећајући се Ранка, са поносом истакао да мало мајки таквог сина може да роди, а за то се, како каже Милић и живи.
Јововићева поезија најпрецизнијом дефиницијом разграничила је некадашњу Његошеву Црну Гору и ову данас док његови стихови и даље живе међу онима који не желе да ћуте. Они су у рукама усамљеника који се не мире са свијетом без душе и у мислима су бунтовника који вјерују да је пјесма последње уточиште слободе. И зато, пет година касније, не памтимо само Ранка Јововића – ми га слушамо. Његова ријеч није нестала. Само се преселила тамо гдје се ватре никада не гасе.
Ранко Јововић био је од оних најрјеђих пјесника по којима се препознавала Црна Гора; последњи у пјесничком низу који је заслужено носио ореол славног, познатог и признатог пјесника и у Црној Гори и ван ње. Био је пјесник који није правио компромисе. Волио је ријеч онакву каква јесте – тешку, истиниту, неумољиву. Његове пјесме нису тражиле сагласност, нису тражиле ни милост. Биле су позив на одговорност, на борбу, на усправно ходање, чак и када се земља под ногама љуља. Пјесник чије се јединствено дјело, озарено јединством губитништва и пјевања населило међу највише свјетлосне координате српског пјесништва, Ранко Јововић, својим одласком, оставио је дарове врхунске поезије. Иако је од његовог земног одласка прошло пет година, његова пјесма остала је да живи вјечно.
Невена Марић
