Јован Јоле Вучуровић рођен је 7. јуна 1973. године у Никшићу. У њему је завршио основну, а средњу школу у Подгорици. Завршио је Филозофски факултет у Никшићу и професор је српског језика и књижевности.
Радио је као новинар на Радио телевизији Никшић и био је уредник листа Глас Црногорца. Пише музичке критике на порталу „Муљ“ и спрема књигу рецензија за објављивање. Био је ритам гитариста и други вокал познате панк-рок групе Друштво скривених талената (ДСТ).
Вучуровић је члан Удружења књижевника Црне Горе и члан Удружења новинара Црне Горе.
Збирку пјесама „Пролази полако…“ објавио је 2021. године.
Био је члан Предсједништва, Извршног одбора и Главног одбора Српске народне странке, у којој је био и предсједник Клуба младих. Као кандидат СНС-а био је изабран за одборника Скупштине општине Никшић. Од 2004. до јануара 2009. године био је шеф Информативне службе Српске народне странке.
Од оснивања Нове српске демократије до 2017. године био је њен портпарол. Члан је Главног одбора и Предсједништва и Предсједник је Извршног одбора Нове српске демократије.
Као посланик Скупштине Црне Горе, изабран на листи ЗБЦГ, обавља дужност предсједника скупштинског Одбора за људска права и слободе. Члан је Одбора за политички систем, правосуђе и управу и Одбора за безбједност и одбрану.
Разговарали смо за Портал РТВ Подгорица са Вучуровићем о албумима који су највише утицали на њега.
Ово је његов избор:
Азра – Азра (1980.)
Апсолутно генерацијски албум, тамо гдје је све почело. Иако деценију и више старији од нашег сазријевања и на овом, као и на другим Азриним албумима „учили“ смо се животу, слободи, да размишљамо, да будемо супротни од онога што нам се нудило као стандардно мишљење кроз већ офуцане комунистичке фразе.
Овај албум је имао шири значај, означио је да креће вријеме новог таласа, иако се то повезује са неким каснијим дешавањима. Управо је Штулић непогрешиво препознао да долазе друга времена. И говори се о конкретним темама, животу који је пред очима, истини… о тамној страни града, говору улице.
Поп Машина – Пут ка сунцу (1976.)
За мене можда и најфасцинантнија појава наше сцене… ако се не варам, „Пут ка сунцу“ је први концертни албум Ју рок сцене. Јединствена атмосфера и амбијент. Сјећам се и тренутка када смо добили ту касету, јер још није било ЦД-ова. Говорим у множини, јер смо као друштво били у рокенролу и одушевљавали се новим моментима.
Поп машина је без сумње ишла испред онога што је било актуелно на музичкој сцени СФРЈ. Неће бити прејака чак ни оцјена да се ради о групи која је уозбиљила југословенски рокенрол и која је, уз нешто ранији Немечеков пројекат „Договор из 1804“, донијела на тадашњу сцену дух онога што се дешавало на главним рокенрол адресама. И што је можда и најважније, Поп машина није подлијегала свеприсутној опасности од уплитања тадашње идеологије и „револуције која тече“ у рокенрол, чему нијесу „одолијели“ многи велики бендови. Издвојио сам овај албум, а свакако да уз њега иду и „Киселина“ и „На извору светлости“.
Они су имали све… од хард рока до психоделије. Зато млађи људи треба да обрате пажњу на овај бенд. Након њих ће се родити Рок машина, али без снаге и инвентивности какву је носила Поп машина.
Тајм – Тајм (1972.)
Дефинитивно нешто што сам највише слушао, а и данас „без задршке“ укључим ово ремек-дјело. Тешко је замислити да је неко на нашим просторима тако „искусно“ могао звучати давне 1972. године.
На албуму су се нашли темељи прогресив, па и џез рока. Међу њима, једна од мојих најдражих ствари „Pjesma no. 3“.
У пет пјесама стало је једно од најбољих остварења у историји југословенског рока. Дадо Топић је показао овдје сву раскош свога талента, како кроз вокал, тако и кроз текстове и рад на свакој пјесми.
Чудно је да сљедећи албуми групе Тајм нису задржали нешто од „боје“ првог албума.
Блок аут – Сан који срећан сањаш сам (1998.)
Деведесете су донијеле много тога лошег нашој генерацији која је тада излазила из средње школе, кретала на факултете и друге путеве. Међутим, дефинитивно је донијела врхунску музику и бендове који су успијевали да се изборе са надолазећим кичем од турбо фолка. Већина тих бендова ослањала се на панк и панк рок, као израз протеста актуелној ситуацији. Међутим, 1998. године појавио се албум „Сан који срећан сањаш сам“, који је открио стваралачки потенцијал групе Блок аут и прије свега Николе Врањковића који сада већ јесте једно од највећих имена у историји рокенрола на овим просторима.
За мене је овај албум био све оно што сам „тражио“ од музике. На трагу атмосфере у којој је настао, „наслонила“ се и тамна страна коју је собом носило ово бескомпромисно дјело. Наравно, уз све то поклопио се и вокал Мите Јованчића.
Дорс – Стрејнџ дејз (1967.)
Можда су Дорси постали данас неко „опште мјесто“, али знам да је утицај овога и других албума, као и самог Морисона био најснажнији.
У то вријеме, кад смо ово слушали, појавио се и онај Стоунов филм који је додатно, код већине поклоника рокенрола, продубио легенду о краљу гуштера. Ово можда није најбољи албум Дорса, али је најавио оно што ће да слиједи. На почетку и на крају, од „Strange Days“ до „When The Music’s Over“, смјењује се и отвара читав један пут можда и највећег свих времена.
Тешко је изабрати само пет албума, јер ту су и Joy Division – Unknown Pleasures, Deep Purple – Made in Japan, Lynyrd Skynyrd – Second Helping, The Allman Brothers Band – Idlewild South, Gram Parsons – Grievous Angel, Nick Drake – Five Leaves Left, Идоли – Одбрана и последњи дани, Смак – Црна дама, Други начин – Други начин (1975.), Црна удовица – Судбина, Атомско склониште – У времену хороскопа, Ритам нереда – Звуци бола, Бјесови – Бјесови (1994.)…
Извор: РТВ Подгорица
