
Вељко Раденовић, у народу познат као Ђенерал, бивши командант Посебне јединице полиције, прије 25 година је са својом јединицом извео акцију ослобађања Ораховца, о којој се и данас прича.
Вељкова породица Раденовић води поријекло из црногорског села Лијеви Метех (општина Плав), а преселила се у Метохију након Другог свјетског рата. Вељко, од оца Светозара и мајке Златије, живот започиње 17. маја 1955. године, у селу Мазник (општина Ђаковица).
Након завршене Основне школе, одлучио је да упише Средњу школу унутрашњих послова у Вучитрну. По завршеном школовању, почео је да ради у полицији, а његово истицање у служби је резултирало напредовањем. Посао га је одвео у Призрен, гдје је био командант Посебних јединица полиције током рата на Косову и Метохији, све до повлачења војске у јуну 1999. године. У истом граду се остварио и као отац, јер су му ту рођени ћерка и синови.
Августа 1999. се са породицом преселио у Крушевац, гдје његова жена и потомци и данас живе.Храброст, одлучност и виспреност су особине које су красиле Вељка Раденовића и захваљујући којима је током немилих догађаја на Косову и Метохији, јула 1998. године, са својом специјалном јединицом успио да ослободи Ораховац, односно српско становништво које су припадници ткз. „Ослободилачке војске Косова“ (ОВК) држали као таоце.
Вељко није желио да допусти да терор косовских терориста из ОВК над српским становништвом прође некажњено, па је са својом јединицом 17. јула 1998. године кренуо у обрачун против терориста, који су претходно убили 42 српска цивила, а остале зверски мучили.
Вељко је нажалост преминуо 2012. године, од здравствених компликација насталих од последица дијабетеса, са којим се годинама борио, па чак и током специјалне операције која је спасила велики број живота недужних српских цивила.
Бојан Раденовић, Вељков млађи син, прихватио је за наш портал да нам приближи како је било одрастати поред оца који је показао како се брани свој народ и држава.Како памтиш одрастање поред свог оца, који је показао како се треба борити за свој народ и државу? Да ли је покушао својој дјеци пренијети храброст и патриотизам који су га красили?
Бојан Раденовић: „Одрастање није било баш лако, поготово током бомбардовања 1999., јер га кући није било по неколико дана. Нисмо знали шта се дешава, а када би дошао кући, то би било на кратко, само да се одмори. Међутим, никада нисмо имали дилему да ли ће се вратити кући, иако је увек ишао први. Био је неустрашив.
Једном приликом мојем старијем брату (прим.аут. Вукашину), је рекао: „Оног ко се крије, метак увек првог нађе.“
Срећа прати храбре, па је имао доста среће у неким ситуацијама. Једном приликом снајперски метак му је прошао кроз капу.
На његовом примеру смо видели како се воли своја земља, а пошто смо брат, сестра и ја запослени у Министарству унутрашњих послова Србије, трудимо се да свако на свој начин, најбоље што можемо, допринесемо својој земљи.
С обзиром на то да је мој отац одрастао у СФРЈ, учио нас је да никад не правимо разлику о људима према њиховој националности, него само да гледамо ко је какав човек. Такође, да увек будемо поштени и према себи и према другима, јер су образ и част најбитнији.“
Како је његов подвиг из јула 1998. утицао на животе тебе, твоје сестре и брата, односно твоје породице?
„Живот је почео да се мења последњих неколико година, када је држава почела да му одаје почаст и да се све више чује за његово име и херојства. Самим тим нас и више људи препознаје, па нам се захваљују, пре свега људи из Ораховца који нам говоре да није било њега и његових људи, нико од њих не би остао жив.“Да ли се држава Србија довољно одужила њему, односно твојој породици, и на који начин?
„У последњих пар година јесте се одужила, и више него довољно – изградњом очевог споменика у нашој улици у Крушевцу, полагањем венаца на сваком државном празнику и певањем песме посвећене нашем оцу на неким свечаностима. Све то понајвише захваљујући председнику Александру Вучићу, министрима Братиславу Гашићу и Александру Вулину. Такође, дугујемо и захвалност навијачима Црвене Звезде, који су први почели да певају песму посвећену мом оцу, па је захваљујући њима још више људи чуло за мог оца.“
Вељко је постхумно одликован од стране предсједника Вучића.
„Да, 15. фебруара 2022. у Палати Србије, мој отац је постхумно одликован Сретењским орденом првог реда Били смо поносни и захвални, јер нико није очекивао да ће се тако нешто догодити скоро 10 година након његове смрти. А инаце, мало симболике, орден је додељен 15. фебруара, а на тај дан је, 2014. године, умрла наша баба, тј. очева мајка.“За крај, да ли сматраш да ће се ситуација на Косову и Метохији стабилизовати у скоријој будућности или можда чак ескалирати, те да ће тада бити потребно да се појаве односно истакну неки нови људи, храбри попут твог оца?
„Што се тиче тренутне ситуације, не знам да ли ће ескалирати, али са сигурношћу знам да је у Србији увек било и да че увек бити храбрих људи који су спремни да бране Србију од било кога.“