Истрага вођена поводом злочина код Савског моста и жртве, тајанствене жене, пошла је последњих дана новим правцем који обећава да донесе позитивније резултате, а можда и да потпуно расветли ову мистерију која је скоро месец дана занимала како београдску полицију, тако и грађане, пише у листу „Време“ од пре сто година.
На саслушањима, која су у неколико наврата одржана, Елизабета Натас, тајанствена жртва крађе и покушаја убиства, решила је да порекне добар део ранијих исказа и да достави нове податке.
Рекла је да у почетку није смела све да каже јер се плашила „нечега“.
„Али и сада се Елизабета нечега плаши и много штошта прећуткује, те још увек тајанственост обавија њену личност. Али, на основну тих разних противуречности и на основу последњег саслушања, дају се многе ствари наслутити. Све се више оцртава једна претпоставка: Елизабета је била члан једне стране шверцерске, а још можда пре шпијунске дружине. Са извесним задатком она је прешла на нашу територију, са још неким члановима те дружине, који су вероватно извршиоци злочина код Савског моста, јер су они и били у могућности да знају да Елизабета има већу суму новца код себе“, пише у листу „Време“ од пре сто година.
То је претпоставка која се од последњег саслушања наметала, а коју је истрага морала да утврди.
Ипак, Елизабета Катас, како је рекла да јој је име, изнела је неке занимљиве податке на последњем саслушању.
Имала је 27 година и родом је била из Замошћа у лублинској губернији у Пољској.
Први муж јој се звао Карол Шерафим, за ког је раније тврдила да се презивао Малинковски, али и да је он као војник у руској војсци погинуо на Карпатима у рату са Аустријом.
Када су Немци ушли у Пољску, онда су многе породице емигрирале испред германске најезде, те је и она са оцем и мајком преко Одесе, Цариграда и Атине дошла у Ларису где су се и настанили.
Рекла и да јој је отац раније био у Грчкој и то баш у Лариси, као машиниста и да је знао да говори грчки и турски језик.
Све наведене информације, приметио је аутор текста, у супротности су са раније изреченим.
„Док јој је овде муж војник Карол који гине у рату, раније је тврдила да се зове Малинковски, да је са њиме још 1913. године емигрирала из Пољске, јер су Руси хтели да је преведу у православље и да јој је муж умро у Лерини. Те њене противуречности дају потпуно закључак да је она лагала не случајно него са планом да би потпуно затурила траг полицији и омела је у трагању“, пише у тексту.
Њен отац је умро у Лариси, а она је остала са мајком. Више од годину дана пре злочина код Савског моста, удала се за грчког војника Милтиадеса Катаса.
Муж јој је пуштен из војске и шест месеци је био у Лариси, а потом су га опет узели у војску. Отишао је у Лерин, а она је остала у Лариси.
Када је муж отишао у село близу Битоља, на граници где је прегледао пасоше путницима, она је отишла код њега и провела у селу четири месеца.
Потом Милтијадес са целом граничном стражом оде на албанску границу у село Смердеф.
Елизабета је, пак, рекла да није хтела да иде са мужем, већ су се посвађали и отишла је у Корчу код госпође Марије, жене Франтишека Вона, италијанског конзула, коју је познавала још из младости.
У Корчи је седела седам месеци и то све код италијанског конзула, до априла 1923. године када се спремила за пут у Пољску.
У Бечу нити је била, нити мисли да иде, а први исказ о путовању у овај град дала је изгледа само да скрене полицију са правог пута.
Рекла је и да је у Бечу била у септембру годину дана раније, када јој је мајка тамо и умрла, а где је провела 15 дана.
Када је кренула из Корче, код себе је имала 20 „наполеона“, односно француских франака и 2.000 италијанских лира добила је од конзула Вона.
„Зашто их је добила и какав је то поклон од 2.000 лира који конзул прави жени која би му могла бити само служавка, не уме и неће да каже“, пише „Време“.
Она је рекла и да је имала пасош из Корче, те да је са њим прешла границу код Охридског језера.
„Али како ту нигде пасош и није уписан, јер је изгледа прешла границу где поштен и послован свет не прелази, а опет како јој је све било опљачкано, то је овај исказ тешко проверити“, наводи се у тексту.
Преко Скопља и Ниша ишла је возом за Београд, а ту се и упознала са двојицом Албанаца који ће, поред ње, касније постати главни актери драме код Савског моста.
Са њима је допутовала 16. априла пре подне у Београд, иако је раније тврдила да је са тим младићима допутовала из Суботице. Она је рекла и да су заједно путовали из Скопља, али да су се упознали тек код Врања.
„Даља прича је иста. Дошли су у ашчиницу ‘Браће Ђорђевић’ на великим степеницама, ту је јела бурек, позлило јој је, сишли су низ степенице и дошли до места где се продају поморанџе код царинарнице на Сави. Ту је изгубила свест и даље не зна шта је било, куда је одведена, свучена и где опљачкана, како је пребачена преко Саве и везана бачена на пругу“, пише у тексту.
Знала је само да се освестила у Земунској болници.
„Ако ова два Албанца доиста постоје, сви су изгледи да су они Елизабетини пратиоци још од Корче, да су чланови исте дружине, да су са њом прешли заједно исту границу и да су хтели да је се отарасе у Београду, пошто су је претходно опљачкали“, закључено је у тексту.
Интересантно је и да се Елизабета на саслушању потписала презименом првог мужа из Пољске – Лиза Шерафим.
„Очекује се да ће даља истрага извући нове податке од Елизабете и олакшати трагање, а можда и расветлити ову необичну тајанствену истрагу“, пише „Време“.
Елизабета се до даљњег налазила у тадашњем затвору под управом Града Београда
