Чудно али истинито и дешава се у Црној Гори. Држава тражи од државе да заштити државу. Управо тако би се могла протумачити уставна жалба замјеника Заштитника имовинско-правних интереса Ивана Вукићевића, на правоснажне пресуде црногорских судова о афери портал Удар.
Клевете, увреде и лажне оптужбе за шпијунирање само су дио матрице која је путем портала Удар коришћена за дискредитацију црногорскх грађана, чија је једина заједничка нота била та да су освједочени противници бившег режима. Правоснажне пресуде су јасне – Црна Гора (Министарство културе и медија) је дужна да оштећенима у случају портал Удар исплати 3.000 еура на име накнаде нематеријалне штете због повреде права личности. Дакле, држава је имала механизме да спријечи ширење лажних информација али није то учинила због чега је више десетина црногорских грађана и поднијело тужбу, коју су на крају добили.
Међутим, Вукићевић подноси жалбу Уставном суду, сматрајући да Министарство културе и медија нема одговорност.
„Како је Министарство културе и медија могло бити одговорно за непредузимање радњи према субјекту који, према самом закону, у релевантном тренутку још није био дужан да буде евидентиран“, наводи у уставној жалби Вукићевић.
Додаје и да је за објављени медијски садржај одговоран оснивач медија, те да Министарство културе и медија није оснивач, уредник нити објављивач спорног садржаја. Такође, Вукићевић устврђује да држава није имала законско овлашћење да превентивно спријечи објављивање медијског садржаја, имајући у виду изричиту забрану цензуре из члана 50 Устава Црне Горе.
Посебно истиче да су паушални наводи другостепеног суда, који је навео да је држава одговорна не само за штету коју њен орган причини својим незаконитим или неправилним радом, већ и у случају да не обезбиједи адекватне законске механизме.
У одговору на жалбу, адвокат оштећених грађана у овој афери, Никола Ангеловски, тврди да уставна жалба у овом случају није ни дозвољена.
„Уставна жалба у конкретном случају није допуштена, јер је уставна жалба правни лијек који у већини система (укључујући Црну Гору) припада појединцима и правним лицима када тврде да су им повријеђена уставна права од стране државе. Дакле, она је замишљена као заштита од државе, а не средство државе, како се то ради у конкретном случају од стране Заштитника имовинско правних односа Црне Горе“, написао је Ангеловски.
Према његовим ријечима пред Европским судом за људска права се може једино појавити подносилац представке који може бити појединац, група или правно лице против државе, а држава је увијек тужена страна, не подносилац.
Јако је битно како ће се о овом питању однијети предсједница Уставног суда Снежана Арменко и судије Момирка Тешић, Фарук Ресулбеговић, Јован Јовановић, Никола Мугоша, Јелена Ружичић и Предраг Крстонијевић и то у контексту оцјене да ли су редовни судови правилно примијенили право и да ли су оспореним пресудама повријеђена уставна права на правично суђење и на имовину, на која се позива подносилац уставне жалбе. Исто тако, сходно европском путу Црне Горе, и те како је битно како ће се Уставни суд понијети и како ће тумачити ову жалбу.
Занимљиво, новоизбрани судија Предраг Крстонијевић судио је у предмету портал Удар по тужби митрополита Методија и пресудио да му се због повреде права личности – права на психички (душевни) интегритет, права на част, права на углед и права на достојанство исплати износ од 3.000 еура.
Врховни суд је, како истиче правни заступник, веч ријешио ово питање јер је формирана судска пракса.
„Понављамо да се садржина предметне тужбе за тужиоца Радована Алексића из Београда у предметној парници темељи на идентичном чињеничном стању и истом правном основу као и за Влада Булатовића из Подгорице у истоврсној правној ствари, и гдје је у предмету Влада Булатовића из Подгорице пресудом Вишег суда у Подгорици потврђена пресуда Основног суда која је постала правоснажна, те је у идентичним предметима већ формирана судска пракса, а која потврђује неоснованост приговора недостатка пасивне легитимације на страни тужене коју је тужена упорно истицала кроз поднеске у току трајања поступка у предмету П.бр.1653/24, да је предметном пресудом утврђено да је штета чију накнаду потражује тужилац у узрочној вези“.
