Академија ,,Златни сонет” Прва година вјековања Ранка Р. Радовића одржана je вечерас (29. јула) у 20 часова у великој сали Центра за културу у Бијелом Пољу, поводом годишњице упокојења српског пјесника.
На академији, коју организује Удружење књижевника Црне Горе, учествовали су: Ненад Гугл, Александра Војводић-Јовић, Јелена Вуковић-Пјантони, Слађана Бубања, Нела терзић, Предраг-Пеђа Вукојевић, Мирко Радовић, Павле Оровић и Горан Бјелановић.
Ранко Радовић је рођен у Брези код Бијелог Поља на Божић 7. јануара 1952. године. Ту се школовао и запослио као новинар у фабричком листу Вунарског комбината.
Почетком деведесетих година двадесетог века преселио се у Канаду гдје је био активан као пјесник у тамошњој српској заједници при Епархији канадској.
Радовић је више од двије деценије живио и стварао у Торонту. Новинарску и књижевну каријеру започео је у Црној Гори, док је у Канади наставио да пише поезију. Аутор је више од 15 књига поезије међу којима су сонетни вијенци ,,Сретиље”, ,,Христаниште”, ,,Њежје”, ,,Страхор”, ,,Вучица” и друге. Пјесме су му објављене у више од 50 антологија и превођене на многе језике, између осталих: на енглески, руски, шпански, њемачки и пољски језик.
За своје стваралаштво је добио више признања и награда међу којима су и међународна награда ,,Златни витез”, руско национално признање ,,Империјална култура” које носи име Едуарда Володина, Јесењинова златна јесен, златна медаља Михаил Љермонтов и друге.
Збирке су му превођене на више страних језика. Био је члан Српске књижевне задруге и Удружења књижевника Србије, Републике Српске и Црне Горе. Добитник је више повеља, признања и награда у земљи и иностранству.
Преминуо је 30. јула у Бијелом Пољу после изненадног можданог удара на традиционалном скупу братства Радовића из Доње Мораче. Сахрањен је 1. августа 2023. године на Ђапановом Гробу у Бањем Селу код Бијелог Поља.
Лабуд пјесма
Ранко Р. Радовић
Као анђео блисташ нага,
Глечери Аљаске над челом свити,
Зар још увијек чекаш, драга,
Онога што ће закаснити?
Пожари, војске, болести, штете…
Долазе неки нови Скити;
Док ти, још увијек, као дијете-
Стрепиш, хоћу ли закаснити.
А човјек, ах та лажна пјена,
Што на дну твојих зјена кипти,
Кад му је душа расељена
Он ће увијек-закаснити.
Постоји пут и успутице;
Чему плач, зашто сузе лити?
Господ који ти милује лице
Никада неће-закаснити.
Сан сликан бојом виолета,
А јава згариштем умивена;
Тако си далеко од дјетета,
А тако далека као жена.
Док живот око тебе као сага,
Преплиће своје златне нити,
Ти само чекај-чекај драга,
Онога што ће закаснити.
Прени се, дјевојчице, из болног несна,
Један је Извор с ког треба пити,
Тамо те чека-Лабуд пјесма,
Пожури! И немој, закаснити…
,,У илинске дане овога лета, изненада је преминуо српски песник Ранко Р. Радовић, аутор и члан Српске књижевне задруге.
Рођен покрај Бијелог Поља, потомак морачких Радовића, одрастао је у озрачју Цркве Светог Петра и Павла у којој је украшавано Мирослављево јеванђеље. Више од четврт века живео је у Канади, надомак српског манастира Милтон.
Био је пре свега рођени песник. Мудрац, домаћин, пријатељ – живео је за поезију, па је за њу и отишао – кажу – са сабора братства Радовића, који је успоставио његов велики рођак Митрополит Амфилохије”- написао је, између осталог, на вијест о његовом упокојењу, у некрологу, Ранков рођак и уредник Драган Лакићевић.
