Пише: Емило Лабудовић
Прије свега да се извиним читаоцима због наслова, али био би неопростив гријех из било којег разлога оскрнавити чувену реченицу легендарног Зорана Радмиловића.
И да одмах појасним, од свих привилегија које сам, оправдано или не, стицао у животу, то што сам изабран за, замислите, ЧЛАНА Савјета Народне библиотеке „Радосав Љумовић” сматрам једним од највећих и најдражих признања. И више него заслуженог. Јер, ако ништа друго, прочитао сам у животу књига макар за једну осредњу библиотеку, а понешто и написао. И зато нека никога не зачуди ако ме ових дана сретне градом како ходам с главом у облацима а из џепа ми „два прста изнад вири чанска карта библиотеке. Бр. 1831, јеб’о те!
И ту, вјерујем, не би било ништа спорно, чудна ми чуда да неко ко толико воли књигу буде ЧЛАН Савјета у храму књиге, да ме негдје на пидготичким сокацима није спазио онај свеприсутни Милојков бранитељ, МИЛОвић. И не само спазио него ургентно заталамбасао на сва звона јер се, ето, у јавни, мада не и у политички, живот Црне Горе, вратио ЧЛАН библиотеке. И не само вратио, него Црну Гору заљуљао из темеља. Јер, шта су судски и тужилачки савјети, Уставни и остали судови према Савјету Народне библиотеке чији сам, можете замислити, ЧЛАН!
Али, онај свеприсутни стражар над Мицкијевим ликом и дјелом, повратак дотичног ЧЛАНА сматра погубним по Црну Гору не толико због политичког наслеђа дотичног, којим се исти пуним срцем поноси, колико због чињенице да је до повратка проказаног дошло услед „инклузивне политике” МИЛОвићевог (да ли?) политичког саборца, његовог партијског шефа (да ли?) а предсједника свих нас, Јакова Милатовића!?
По оној народној „ћерку кара, снахи приговара”, МИЛОвић је из мора кадровских решења која су се дешавала све ово вријеме, ископао најопаснијег: ЧЛАНА Савјета Народне библиотеке. И оног поштеног Бећира који се, ни крив ни дужан, крчка у истој чорби коју досољава поменута аветиња МИЛОвић.
„Инклузивна политика” господина Милатовића, чији је једини гријех што је заснована на поштеном односу према изборном резултату, највећа је сметња Мицкијевој политици, налик уличарској трговини, са крајњим исходом који ће издиктирати госпођа из резиденције на Марези, којој већ пар ноћи, кришом, Мицкеј иде на.ноге, а што би се најједноставније могло крстити као „сјаши Курта, да узјаше Мурта”! Зато МИЛОвићу ни најмање не сметају ни Мило ни његово наслеђе, а још мање његови дојучерашњи сателити и скутоноше, већ представнике читавог једног народа опет распиње на крст и означава неподобним да га, у мјери снаге и бројности тог народа, заступају у влади коју су Мицкеју давно скројили и издиктирали. А док МИЛОвић будно снатри над сјенком му, пазећи да однекуд не бане ЧЛАН библиотеке, јеб’о те, Мицкеј као мува без главе само глумата преговарање и игра се живцима већ излуђеног народа којем више ништа није јасно. Или, боље рећи, коме је већ одавно све јасно.
И мада се МИЛОвић ЧЛАНОМ послужио тек колико да се баци каменом на свог (да ли) лидера, морам га подсјетити на ону Мажурановићеву (уколико уопште и зна о коме је ријеч): „срамота је таквоме јунаку џилитнут се, не погодит циља”! Знам да би то недорасло и у сваком погледу недозрело баљезгало и имитација политичара највише вољело да нас нема, али, цврц Милојко и МИЛОвићу, овдје смо. Одвајкада и откад је Црне Горе. И биће нас, чак и ако нас сви Мицкеји и МИЛОвићи и убудуће буду упорно игнорисали и заобилазили. Јер, оно што би поменути млатикур требало да зна, макар и као Мицкијев потрчко, јесте да ничија није до зоре. Уосталом, нека пита Мила.
ЧЛАН библиотеке, јеб’о те, подсјећа недотупног и узнесеног МИЛОвића, да у наслову исте стоји да је „НАРОДНА”, што ће рећи да није само Мицкијева и МИЛОвићева. И препоручује му, најискреније, да се мане ћоравог посла и да сврати у библиотеку, да прочита нешто више од спортске стране и укрштеница. Да мало провјетри паучину у глави која му се гомила још од првог основне и научи да је инкриминисани ЧЛАН припадник народа који је, са осталима, крваво стварао и бранио овај тамни вилајет „а ла Ибрахимовић”, у који су Мило и МИЛОвићи претворили ову некад тако поносну државу. А ЧЛАН библиотеке, јеб’о те, би га, уз кафу, а и ракије би се нашло ако исти исту преферира, упознао са сопственим родословом у којем стоји да је он први наследник који зна гдје му је очев гроб. И да су му сви претходници, до иза осмог кољена, гинули и остајали безгробни да би сачували ово мало земље и ово мало душе, светиње коју су Мило, Мицкеј и МИЛОвићи бацили под ноге и будзашто изнијели на свјетску пијацу.
А ЧЛАН ће и даље с поносом носити чланску карту Народне библиотеке бр. 1831, два прста изнад, и свом својом снагом настојати да она истински буде НАРОДНА. Ни Милова, ни Мицкијева, ни МИЛОвићева, а ни Емилова, већ НАРОДНА. А оно клепетало на овновом врату, које се узалуд упорно пропиње да буде нешто а не ништа, може да клепеће до судњега дана. Јер, што би рекла моја покојна баба: штене лануло, вјетар однио!!!
Емило Лабудовић
