Пише: Тихомир Бурзановић
Најава Декларације о помирењу у Црној Гори, коју је покренуо Андрија Мандић, лидер Нове српске демократије и предсједник Скупштине Црне Горе, отвара једно од најважнијих питања савремене црногорске политике: да ли ће Срби и Црногорци и даље бити заробљени у историји међусобних спорова или ће коначно прихватити да своју будућност tребају градити заједно?
Ово питање добија посебну тежину ако се имају у виду ставови Зорана Ћирјаковића, који у свом тексту износи готово супротну филозофију.
Ћирјаковић полази од претпоставке да су српски и црногорски национални интереси дубоко и трајно супротстављени и да је идеја њиховог помирења у суштини опасна илузија. Посебно упозорава на могућност да отварање Митрополије према националним Црногорцима доведе до слабљења њеног српског карактера и, у крајњој линији, до институционалног удаљавања од Српске православне цркве.
То је озбиљно упозорење и због тога га не треба одбацити олако. Али управо зато га треба довести до његовог политичког краја. Јер ако прихватимо да су Срби и Црногорци трајно раздвојени, шта је онда рјешење? Ако живе у истој држави, ако дијеле исти простор, исту економију, бројне породичне и културне везе и значајан дио историјског насљеђа — како треба да живе заједно?
Ту се појављује Мандићева политика као суштински другачији одговор.
Мандић не покушава да укине разлике- већ да укине непријатељство
Најважније је разумјети шта Мандић заправо подразумијева под помирењем. Помирење није захтјев да Црногорац постане Србин. Није ни захтјев да Србин престане да буде Србин. Није покушај да се политички избришу различита национална осјећања која данас постоје у Црној Гори.
Напротив. Мандићева политика може се читати као признање једне једноставне чињенице: разлике постоје, али оне не морају бити извор непријатељства.То је суштински важан политички искорак. Јер ако се прихвати да Срби и Црногорци требају бити једно да би били блиски, онда је свака разлика пријетња.
Ако се, међутим, прихвати да могу бити различити, а равноправни, онда разлика престаје да буде проблем. Тада помирење није слабост. Оно постаје политичка снага.
Мандићева најважнија порука: Српство не мора да се скрива да би помирење успјело
Овдје се налази и једна од најважнијих ствари коју Мандић мора да сачува у својој политици.Помирење не смије значити самопорицање. Срби у Црној Гори не треба да прихвате да је њихов идентитет проблем који треба ублажавати, скривати или постепено потискивати како би се изградили бољи односи са националним Црногорцима. То би било погрешно.
Али једнако тако, српска политика не треба да прихвати тезу да је очување српског идентитета могуће само кроз трајни конфликт са црногорским идентитетом. То би такође била грешка. Зато је Мандићев приступ потенцијално много снажнији од оба екстрема.
Његова порука може да буде: Срби имају право да буду Срби. Црногорци имају право да буду Црногорци. Али ниједан од тих идентитета нема право да другом оспорава постојање.То је принцип на којем може почивати истинско помирење.
Помирење не значи ревизију српског идентитета
Посебно је важно нагласити да прихватање црногорског националног идентитета не значи прихватање сваке историјске или политичке интерпретације која је током претходних деценија била усмјеравана против Срба.
Могуће је бити за помирење и истовремено бити поносан на српско историјско насљеђе. Могуће је пружити руку Црногорцима, а не одрећи се српског имена. Могуће је говорити о братству, а не прихватити да је српство нешто што треба да буде превазиђено. У томе је, заправо, највећа политичка вриједност Мандићеве позиције. Он не мора да бира између српства и помирења.Напротив-његова политика може показати да је најбољи темељ за помирење управо самопоуздано српство које нема потребу да негира другога.
Црна Гора не може бити стабилна ако је половина њених грађана трајно ,,проблем”
Црногорска политика је предуго функционисала по принципу тражења побједника у идентитетском спору. Једни су Црну Гору доживљавали као простор који треба „вратити“ српској историјској матрици. Други су је градили као простор у којем српско присуство треба политички, културно и симболички потиснути. Оба приступа имају исти проблем: полазе од претпоставке да Црна Гора може бити стабилна тек када једна страна надвлада другу.
Али шта ако ниједна страна неће нестати? Шта ако ће и за двадесет и за педесет година у Црној Гори живјети и Срби и Црногорци?
Онда је политика трајног идентитетског рата политички бесмислена.
Мандићева политика помирења зато има једну огромну предност: она покушава да одговори на питање како живјети заједно након што смо прихватили да се нећемо сви исто национално изјашњавати. То је питање будућности.
Друштвено помирење: Престати гледати комшију као политичког непријатеља
Помирење није само ствар политичких странака и државних институција. Оно мора постати друштвени процес. Ако се Србин и Црногорац и даље гледају као припадници два зараћена табора, никаква декларација сама по себи неће бити довољна.
Потребно је постепено нормализовати једну једноставну чињеницу: човјек може имати другачији национални идентитет од свог комшије, а да му то не буде препрека да му буде пријатељ, кум, колега или сусјед.
То је можда највећи домет Мандићеве политичке поруке.Она помјера тежиште са питања: „Ко је у праву?“ на питање: „Како ћемо живјети заједно?“ Прво питање нас враћа у прошлост. Друго нас приморава да мислимо о будућности.
Црква: Помирење не смије значити десрбизацију, а Српство не смије значити затворена врата
Најосјетљивији дио ове расправе свакако је питање Цркве. И ту је потребно бити потпуно јасан.
Ако је Митрополија црногорско-приморска дио Српске православне цркве, онда њен канонски и институционални статус не треба доводити у питање. Српско име не треба скривати. Не треба га се одрицати. Не треба стварати утисак да је српски карактер Цркве нешто чега се треба стидјети да би она била прихватљива у црногорском друштву. Али из тога не произлази да православни вјерник мора бити национални Србин.
И ту је кључна тачка.
Црква није национални клуб.
Она може бити Српска православна црква по свом канонском, историјском и институционалном идентитету, а да у њој мјеста има за православног Црногорца који своју националност не доживљава као српску. То није слабљење Цркве. То може бити њена највећа снага.
Јер ако се православном Црногорцу поручи да у Цркви није потпуно свој зато што се национално не изјашњава као Србин, онда се ствара простор да се црквено питање поново претвори у национални фронт.А управо то треба избјећи.
СПЦ може бити српска. али не не мора бити зарворена за Црногорце
Ово је можда најважнија формула за разумијевање односа српства, Цркве и помирења:
Српска православна црква не мора да постане мање српска да би била ближа православним Црногорцима.
Напротив. Што је сигурнија у свој канонски и историјски идентитет, то може бити отворенија према сваком вјернику. Снажан идентитет не тражи од другога да постане исти. Зато је могуће истовремено рећи:
Ми смо Српска православна црква. и:„Наша врата су отворена сваком православном човјеку“.
Те двије реченице нису супротстављене. Оне се допуњују. То је модел који може спријечити и једну и другу опасност: и политизацију Цркве кроз њену „десрбизацију“, и њено претварање у институцију која ће националну припадност постављати као услов вјерске припадности.
Мандићева политика може бити мост између два свијета
У том смислу, позиција Андрије Мандића има потенцијал који превазилази дневну политику. Као лидер политичке снаге која је годинама најдиректније бранила српски идентитет у Црној Гори, он има политички капитал да говори о помирењу са позиције човјека који није одустао од сопственог идентитета. То је важно. Јер помирење које долази од оних који су спремни да се одрекну себе не улива повјерење. Али ни помирење које од другога тражи одрицање од себе није помирење.
Зато Мандић може да понуди трећи пут:
Не одрицање-него прихватање;
Н е асимилацију- него равноправност;
Не заборав-него превазилажење сукоба;
Не брисање идентитета-него њихово мирно постојање.
То је политички много амбициозније од обичног позива на „братство“.
Од Фундине до Декларације: Политика која тражи будућност
Поруке које је Мандић слао са Фундине треба зато посматрати у ширем контексту. Њихова суштина није тврдња да су све историјске разлике нестале. Нити да Срби и Црногорци морају поново да постану један народ.
Суштина је много једноставнија и политички озбиљнија:
Можемо бити различити, а да не будемо непријатељи.
То је принцип који може постати основа Декларације о помирењу. И ако Декларација буде постављена на тај начин, она неће бити уступак било ком националном табору. Биће покушај да се Црна Гора изведе из логике у којој свака побједа једног идентитета мора бити пораз другог.
Највећа побједа је да нико не мора да буде побијеђен
У расправи између Ћирјаковићеве тезе и Мандићеве политике помирења заправо се сударају два потпуно различита погледа на будућност Црне Горе.
Први каже: ако су разлике дубоке, морамо их чувати тако што ћемо чувати дистанцу.
Други каже: ако су разлике дубоке и ако ће трајати, онда морамо изградити правила заједничког живота.
Други приступ је тежи. Али је и политички одговорнији. Јер Црна Гора нема могућност да изабере само један свој идентитет и избрише други. Срби неће нестати. Црногорци неће нестати. И зато будућност не може бити у побједи једних над другима. Највећа побједа Црне Горе била би да нико не мора да буде побијеђен.
У томе се и налази суштина Мандићеве идеје помирења. Он не треба да тражи од Срба да буду мање Срби. Не треба да тражи од Црногораца да буду мање Црногорци.Треба да тражи од свих да буду више грађани исте државе и да националну разлику престану да доживљавају као доказ непријатељства.
А када је о Цркви ријеч, порука мора бити једнако јасна: СПЦ не треба да се одрекне свог српског имена и идентитета, али њена врата треба да буду отворена сваком православном човјеку у Црној Гори.
То није десрбизација. То је самопоуздање. То није одрицање од српства. То је показивање да српство може бити довољно сигурно у себе да пружи руку и ономе ко се национално осјећа другачије.
Зато Мандићева политика помирења не треба да буде представљена као политика попуштања.Она може бити представљена као нова фаза српске политике у Црној Гори: фаза у којој се српски идентитет више не брани страхом од другога, већ његовом политичком зрелошћу. Одбрана српства и помирење зато нису супротности.
Најбоља одбрана једног идентитета није негирање другог.
А највећа снага политике није у томе да једном народу омогући да другоме наметне своју истину. Она је у томе да обезбиједи да и једни и други могу слободно да буду оно што јесу. Ако Декларација о помирењу успије да ту идеју претвори у трајни политички принцип, онда ће њен значај бити много већи од једног документа или једног политичког тренутка. Она би могла означити прелазак са политике „или ми или они“ на политику „и ми и они“.
И управо ту је најјача Мандићева порука:
Срби и Црногорци не морају да постану једно да би поново били браћа. Не морају да мисле исто да би живјели заједно.
Не морају да се одрекну своје историје да би изградили заједничку будућност. Морају само да прихвате да Црна Гора припада свима њима.
То није илузија. То је, можда, једина реална политика за Црну Гору која жели да буде стабилна држава и у наредних педесет година. И зато помирење није капитулација.Помирење је побједа над политиком која је годинама тражила да једни буду поражени да би други били слободни.
Тихомир Бурзановић
