Аутор: Тихомир Бурзановић
Постоји једно питање које се у Црној Гори упорно заобилази, као да је ријеч о породичној тајни коју нико не смије да изговори наглас: зашто се званични Београд толико упорно бави унутрашњом политиком Црне Горе? Зашто је готово свака важнија политичка тема у Подгорици истовремено и тема у Београду? И, што је најважније, зашто је европски пут Црне Горе често предмет толиког интересовања српске власти?
Одговор који се намеће није једноставан, али је политички логичан. Ако би Црна Гора постала чланица Европске уније, гранични прелази Добраково код Бијелог Поља и Ранче код Пљеваља постали би спољна граница Европске уније према Србији. Симболички и политички, Европа би почела управо ту – на мјестима која су данас обични гранични прелази.
То би значило да Србија више не би могла говорити како је регион једна неодређена геополитичка зона у којој је она природни политички центар. Напротив, нашла би се непосредно уз границу Европске уније, док сама не би била њен дио. Та слика није само географска него и политичка.
Зато није чудно што многи аналитичари сматрају да Београд настоји да задржи што већи политички утицај у Црној Гори. Није овдје ријеч само о идентитетским питањима, цркви или историји. То су важне теме, али често представљају само видљиви дио много шире политичке стратегије.
Јер, када држава стално инвестира политичку енергију у сусједну државу, поставља се питање – шта је стварни циљ? Да ли је то искрена брига за српски народ или очување зоне политичког утицаја?
Управо ту почиње разлика између националне политике и политике зависности.
Саркастично речено, изгледа да је у Београду прихватљиво да Црна Гора буде независна држава само док није превише независна. Добро је да има своју заставу, химну и институције, али није добро ако самостално доноси стратешке одлуке које је трајно везују за европске интеграције.
Као да је идеалан сусјед онај који има своју адресу, али кључеве држи код комшије.
Таква политика није новост. Велике државе су одувијек настојале да очувају утицај у свом непосредном окружењу. Разлика је само у методама. Данас се то не ради тенковима него медијима, политичким савезницима, јавним порукама, економским везама и непрестаним коментарисањем унутрашњих прилика сусједне државе.
Наравно, нико не може са сигурношћу тврдити да постоји један центар који диригује свим процесима. Политика је далеко сложенија. Али се не може игнорисати утисак да званични Београд показује далеко веће интересовање за политичке процесе у Црној Гори него што је уобичајено у односима двије суверене државе.
Највећи парадокс лежи у томе што Србија формално подржава европске интеграције, али јој, према оваквом тумачењу, не одговара да прва наредна европска граница буде управо према њој.
Јер када Европа дође на Добраково и Ранче, више неће бити могуће говорити како је Брисел далеко. Биће удаљен неколико метара од рампе.
То мијења читаву политичку психологију региона.
Управо зато је од суштинске важности да политичке снаге у Црној Гори саме дефинишу своју европску стратегију, без обзира на то да ли се њихови партнери налазе у Београду, Бриселу или Вашингтону.
У том контексту занимљиво је посматрати и еволуцију дијела српских политичких представника у Црној Гори. Ако је некада доминирала политика сталне конфронтације са државним институцијама, данас је видљив покушај да се српски политички фактор представи као активан учесник европског пута Црне Горе.
Посебно је примјетно да Андрија Мандић и Нова српска демократија настоје да српску политичку идеју у Црној Гори обликују као фактор институционалне стабилности и европске интеграције, а не искључиво као носиоца националних тема. Управо у томе њихови присталице виде нову српску политичку мисао – ону која прихвата да је снажна Црна Гора уједно и најбољи оквир за политичку афирмацију српског народа у њој.
То је приступ који се суштински разликује од сваке политике која би будућност Црне Горе условљавала интересима било ког регионалног центра моћи.
На крају остаје најједноставније питање.
Ако Србија искрено жели европску будућност, зашто би јој сметало да Европска унија дође до Добракова и Ранча? Зар то не би требало да буде подстицај, а не политички проблем?
Можда управо ту лежи највећа нелагода. Јер границе понекад нису само линије на карти. Оне раздвајају и политичке моделе. Са једне стране је држава која је ушла у европски институционални простор, а са друге она која још увијек покушава да балансира између различитих геополитичких праваца.
Зато се борба око Црне Горе не води само због прошлости. Она се води због будућности.
Добраково и Ранче нису само гранични прелази. Они су политичке метафоре.
На једној страни рампе налази се идеја да суверене државе саме одлучују о свом путу. На другој је увјерење да се сусједни простор и даље може посматрати као зона привилегованог утицаја.
Историја Балкана показује да такве амбиције никада нису донијеле трајну стабилност. Зато ће истинска побједа доћи тек онда када Добраково и Ранче престану бити симболи политичких страхова и постану оно што треба да буду – врата европске будућности, а не рампе геополитичких сујета.
