Пише: Тихомир Бурзановић
Говор предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића поводом 150 година од Битке на Фундини није био само пригодно обраћање на историјском мјесту, већ покушај да се један велики догађај из прошлости искористи као огледало за садашњост и као политички позив на превазилажење дубоких подјела које већ деценијама оптерећују црногорско друштво.
Фундина представља симбол тренутка у којем су различите племенске, породичне и политичке разлике биле потиснуте пред заједничким интересом. Управо тај мотив био је централна порука Мандићевог говора: да се државе не граде само побједама на бојном пољу, већ и способношћу народа да у одлучујућим тренуцима пронађе мјеру заједништва.
Најзначајнији дио обраћања није био у подсјећању на саму битку, већ у покушају да се из историјског искуства извуче поука за савремену Црну Гору.
Мандић је инсистирао на тези да идентитети који су вијековима постојали на овом простору не морају бити међусобно супротстављени. У његовој интерпретацији, историјска свијест предака није познавала данашње оштре политичке подјеле: припадност црногорској државности и припадност српском културном и духовном насљеђу нису доживљаване као неспојиве категорије.
Управо ту лежи једна од најважнијих порука овог говора. Црна Гора се дуго налази у спору око питања идентитета, при чему су политичке елите често користиле различита тумачења прошлости као средство садашњих сукоба.
Мандићев исказ покушава да понуди другачији модел: не модел избора између идентитета, већ модел њиховог историјског препознавања и међусобног уважавања.
Та порука је посебно важна у друштву у којем се питање националне припадности често представља као питање политичке лојалности.
Умјесто да једна група своју сигурност гради на искључивању друге, Мандић је позвао на концепт равноправности: да права једног народа не буду схваћена као пријетња правима другог.
Посебну тежину има дио говора у којем се подсјећа на историјски парадокс односа између Куча и дијелова црногорске војске.
Мандић је навео примјер да су они који су некада били противници, па чак и учествовали у трагичним сукобима, двије деценије касније стајали раме уз раме у заједничкој борби. Тај примјер није случајно изабран. Он шаље поруку да ни најдубље ране не морају бити трајна препрека за помирење.
У политичком смислу, то је можда и најхрабрији дио Мандићевог обраћања.
Умјесто да се прошлост користи као аргумент за нове подјеле, она се представља као доказ да је помирење могуће. Историја, према Мандићевонј интерпретацији, није затвор у којем народи морају вјечно понављати старе сукобе, већ искуство из којег могу научити како да их не понове.
Мандићев осврт на референдум из 2006. године такође представља покушај да се један од највећих савремених политичких раскола у Црној Гори посматра из шире перспективе.
Иако је референдум оставио дубоке подјеле, он је ипак прошао без физичког сукоба, што је, како је наглашено у говору, важна чињеница коју не треба потцијенити. У земљи са тако снажним историјским подјелама, очување мира мора бити основна политичка вриједност.
Говор предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића отворио је неколико важних тема које су и данас присутне на друштвеној и политичкој сцени Црне Горе.
Његова основна порука била је да српски идентитет у Црној Гори не може бити предмет туђег одобравања или оспоравања, већ ствар личног и колективног историјског памћења.
Историјска чињеница, према ријечима Мандића, јесте да је српска културна традиција имала значајно мјесто у развоју Црне Горе. Она се огледала у духовности, књижевности, образовању и народном памћењу.
Зато је кључна реченица овог говора можда она у којој се каже да се данашња „Фундина“ не води оружјем, већ разумом, стрпљењем, радом и договором.
Та порука превазилази дневну политику. Она говори о потреби да се политички противници не посматрају као непријатељи, већ као дио истог друштва које мора да пронађе начин за заједнички напредак.
Ако је Фундина прије 150 година била симбол сабирања снага у тренутку опасности, онда њена савремена симболика може бити у способности једног друштва да превазиђе унутрашње подјеле.
Црна Гора не може градити стабилну будућност ако се њена прошлост стално користи као оружје против садашњости. Она може напредовати само ако њени грађани прихвате да различита сјећања, традиције и идентитети могу постојати у истој држави.
Мандићев говор је, у том смислу, био више од подсјећања на једну битку. Био је позив да се побиједи једна друга врста противника – неповјерење, политичка искључивост и трајна подјела. Прави насљедници побједника са Фундине не би били они који настављају старе сукобе, већ они који имају снаге да граде заједницу у којој различитости нису разлог за сукоб, већ дио њене снаге.
На крају, највећи историјски изазов за сваку генерацију није само да сачува сјећање на претке, већ да покаже да је достојна њихових најбољих вриједности. За данашњу Црну Гору то значи створити државу у којој се нико не осјећа пораженим, а свако има разлог да вјерује у заједничку будућност.
