Пише:Тихомир Бурзановић
Изгледа да је на путу Црне Горе ка Европској унији управо откривен још један, до сада непознат, услов: Мора се пазити коме се изражава саучешће.
Није довољно да држава испуњава поглавља, усваја законе, јача институције и слуша европске лекције. Не. Сада је, судећи по порукама које стижу из Загреба, потребно положити и испит из политички подобне жалости.
Предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић изразио је саучешће сину Ратка Младића поводом смрти његовог оца. И ту је, за Загреб, настао дипломатски скандал.Хрватско Министарство вањских послова саопштило је да је такав чин „неприхватљив“, да је противан европским вриједностима и да „не помаже“ европском путу Црне Горе.
Дакле, да разјаснимо нови европски правилник: Саучешће није више људски гест, него потенцијални приступни услов.
Можда би Европска комисија могла да отвори и ново поглавље-рецимо: Поглавље 36: Ко смије да изрази саучешће и под којим условима. За почетак би се увела комисија која би провјеравала да ли је покојник политички прихватљив, а ожалошћени довољно европски.
Сарказам на страну: лицемјерје овдје постаје толико очигледно да му је тешко наћи пристојан дипломатски назив.
Нико нормалан не треба да спори пресуде међународних судова. Ратни злочини морају бити осуђени, жртве морају бити поштоване, а историјске чињенице не смију бити предмет политичког препуцавања. Али управо зато је крајње проблематично када се правда претвара у политички инструмент, а европске вриједности у батину за сусједе.
Јер ако Загреб већ говори о „суочавању с прошлошћу“, било би занимљиво да се тај европски стандард примјењује без селективног памћења. У Хагу није суђено само Србима. Зато би Загреб, прије него што Подгорици држи лекцију о „суочавању с прошлошћу“, могао прво да покаже како изгледа европско суочавање са сопственом прошлошћу.
Наравно, постоји једна ситна разлика: Мандић никога није прогласио невиним.Он је изразио саучешће сину преминулог човјека. То није ревизија пресуде. Није жалба Хашком трибуналу. Није законска иницијатива. Није промјена државне политике. То је- саучешће.
Ако је чак и саучешће сада дипломатски преступ, онда је питање шта је следеће.
Хоће ли Загреб одређивати ко смије да присуствује сахрани? Ко смије да положи вијенац? Ко смије да каже „прими моје саучешће“? Хоће ли се прије телефонског позива породици покојника тражити сагласност у Загребу?
Можда би било практичније да Хрватска Црној Гори пошаље званични списак дозвољених покојника. Да људи не погријеше.
Посебно је занимљиво што лекција долази од државе која се, када је ријеч о ратовима деведесетих, веома често поставља као тужилац, судија и морални арбитар у једном.А када се помене Херцег-Босна и хашке пресуде њеним челницима, одједном се европска прича претвара у нешто тиши тон.Тада више нема великих лекција о „владавини права“.
Нема ни приче о томе да су пресуде међународних судова „светиња“.
И ту је суштина проблема.
Међународна правда не може бити европска вриједност само онда када се њене пресуде уклапају у националну политичку матрицу.
А Андрија Мандић је, у овој причи, урадио нешто што је очигледно засметало више него што је било коме потребно: није пристао да му Загреб одређује кога смије да оплакује.
И управо зато је његов потез политички значајан. Не зато што треба релативизовати злочине, нити зато што треба оспоравати пресуде. Напротив. Већ зато што европска политика, ако заиста жели да буде европска, мора да раздвоји кривицу појединца од права породице на бол, а политички став од елементарне људске пристојности.
Мандић је изразио саучешће породици. Загреб је изразио — услов.
И сада смо добили нову европску лекцију из Подгорице: Није проблем само шта мислиш, него и коме жалиш.
Само још да нам пошаљу формулар.
Са печатом.
Из Брисела.
И овјером у Загребу.
Коме је дозвољено да жали, а коме да ћути?
Европска Хрватска је ових дана открила још један услов за европски пут Црне Горе. Није довољно да Подгорица усваја европске законе, отвара и затвара поглавља, спроводи реформе и слуша лекције из Загреба. Не. Сада је потребно научити и европску процедуру за изражавање саучешћа.
Предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић изразио је саучешће Дарку Младићу поводом смрти његовог оца Ратка Младића.
И-дипломатска узбуна!
Загреб је одмах објаснио да је то „неприхватљиво“, да је противно европским вриједностима и да не помаже европском путу Црне Горе.
Другим ријечима: саучешће је постало приступно поглавље. Још мало, па ће Европска комисија тражити да се прије одласка на сахрану попуни образац, достави биографија покојника и сачека мишљење Загреба.
Јер, изгледа, није важно само шта мислите о злочину, него и смете ли да кажете „прими моје саучешће“ члану породице осуђеног човјека.
Да се разумијемо: Ратко Младић је правоснажно осуђен. Његове пресуде су чињеница и нико их не треба релативизовати.
Али Мандић није изразио саучешће Хашком трибуналу. Није тражио ревизију пресуде. Није прогласио Младића невиним. Изразио је саучешће његовом сину.
И ту се види колико је танка граница између суочавања с прошлошћу и политичке злоупотребе прошлости. Јер ако Загреб већ жели да буде професор историје, права и морала на Балкану, ред је да се подсјетимо и његовог хашког „уџбеника“.
Хрватски Хаг: списак који Загреб не воли да чита наглас
Хашки трибунал није судио само Србима. Међу босанским и хрватским Хрватима који су пред Трибуналом били оптужени, суђени или правоснажно осуђени били су:
- Златко Александовски-осуђен на седам година затвора.
- Тихомир Блашкић-првостепено 45 година, правоснажно девет година.
- Анто Фурунџија-осуђен на десет година.
- Дарио Кордић-осуђен на 25 година.
- Марио Черке- осуђен на шест година.
- Драго Јосиповић- првостепено 15, правоснажно 12 година.
- Владимир Шантић- првостепено 25, правоснажно 18 година.
- Младен Налетилић Тута- осуђен на 20 година.
- Винко Мартиновић Штела-осуђен на 18 година.
- Ивица Рајић-признао кривицу и осуђен на 12 година.
- Мирослав Брало-признао кривицу и осуђен на 20 година.
- Јадранко Прлић- 25 година.
- Бруно Стојић- 20 година.
- Слободан Праљак- 20 година.
- Миливој Петковић- 20 година.
- Валентин Ћорић- 16 година.
- Берислав Пушић-десет година.
Ових шест посљедњих- Прлић, Стојић, Праљак, Петковић, Ћорић и Пушић — правоснажно су осуђени у предмету Прлић и други.
Жалбено вијеће је 2017. потврдило готово све њихове осуђујуће налазе и казне. Утврђене су, између осталог, осуде за убиства, прогоне, депортације, незаконито премјештање цивила, затварање, нечовјечно поступање и друге тешке злочине.
У предмету Кордић-Черкез, Хашки трибунал је утврдио да је интервенција Републике Хрватске у сукобу у централној Босни имала значај за карактер сукоба, док је за кампању прогона босанских Муслимана у Лашванској долини утврђена одговорност оптужених.
А у предмету Купрешкић и други првостепено су осуђени Зоран, Мирјан и Влатко Купрешкић, Драго Јосиповић и Владимир Шантић, док је Драган Папић ослобођен. Апелационо вијеће је потом ослободило браћу Купрешкић, док су Јосиповићу и Шантићу потврђене казне од 12 и 18 година.
А онда долази операција „Олуја“.
Анте Готовина и Младен Маркач били су првостепено осуђени на 24, односно 18 година, док је Иван Чермак ослобођен. Али Апелационо вијеће је 2012. преиначило пресуду и правоснажно ослободило Готовину и Маркача.
Зато би било неозбиљно данас их називати правоснажно осуђеним хашким ратним злочинцима. То је, иначе, занимљива лекција и за Загреб.
Када Хаг ослободи хрватске генерале- пресуда се поштује.
Када Хаг осуди хрватске команданте- онда се обично објашњавају контекст, околности, неправда, политичка позадина и национална траума.
А када Хаг осуди Србе — онда је Хаг одједном непогрешиви европски морални суд. Како згодно. Европа по загребачком моделу
Загреб сада говори Црној Гори да мора да поштује пресуде међународних судова. Одлично. Само нека тај принцип буде универзалан. Нека се поштују све пресуде. Нека се памте све жртве. Нека се злочини не оправдавају ни када су их починили „наши“.
И нека се престане са европским морализовањем у којем једни народи добијају историју, други добијају пресуде, а трећи добијају лекције како да се понашају. Јер Хрватска није власник европских вриједности. Она је чланица Европске уније. То није исто.
А Црна Гора није дужна да европски пут претвори у курс политичке послушности Загребу.
Зато Андрији Мандићу у овој причи треба признати једно: није дозволио да му једна сусједна држава одређује коме смије да изрази саучешће. То не значи да је неко ослободио Младића од одговорности. Не значи да су жртве мање важне. Не значи да пресуде не важе.
Значи само да породица није судница, а саучешће није жалбени поступак.
Ако је то данас јерес против европских вриједности, онда је питање шта је са самом Европом.
Јер Европа која тражи да памтимо злочине мора да има снаге да памти све злочине. А Европа која нам одређује коме смијемо да изразимо саучешће више није Европа права.
То је само-Загреб са европском заставом.
Тихомир Бурзановић
