Пише: Тихомир Бурзановић
Постоји једна мала балканска политичка мистерија: Срби већ два вијека покушавају да одговоре на питање како да буду заједно, а готово увијек прво нађу начин да се међусобно посвађају око тога ко ће бити главни.
Историја је, изгледа, велики српски ријалити програм. Само што траје дуже, а гледаоци плаћају порез.
Када се данас каже српски интегрализам, одмах се подижу обрве. Једни чују културно јединство, други чују политичко уједињење, трећи чују „велику Србију“, четврти чују опасност по сусједе, а пети чују прилику да оснују још један покрет, савез, фронт, платформу или портал са заставом у заглављу.
А можда је проблем у томе што смо навикли да сваки облик заједништва замишљамо као команду из једног центра.
А шта ако интегрализам није један центар, него један културни простор?
То би већ било нешто ново.
Од Карађорђа до дигиталног доба: један народ, много адреса
У посљедња два вијека Срби су живјели у различитим државама, царствима и политичким системима. У 19. вијеку питање ослобођења и националног уједињења било је нераздвојно од питања културе, језика, просвјете и цркве.
У 20. вијеку ствар постаје још сложенија. Срби су након Првог свјетског рата ушли у заједничку југословенску државу, а Српска православна црква је 1920. поново обједињена након постојања више црквених структура у различитим империјама и државама.
Другим ријечима, српско питање никада није било само питање границе.
Било је питање школе, књиге, језика, цркве, универзитета, културе, памћења и институција.
И ту долазимо до занимљивог парадокса.
Данас се о српском интегрализму највише говори као о политичком проблему, а најмање као о културном пројекту.
Као да је највећа опасност за српство то што ће неко у Београду, Бањалуци или Подгорици направити добар универзитет, библиотеку, филмски фонд, научни институт или програм размјене студената.
То би већ било страшно.
Нарочито ако би неко открио да национална политика може да се води и без галаме.
А шта ако бисмо интегрализам примијенили тамо гдје му је мјесто?
Замислимо, чисто као политички експеримент, да Србија, Република Српска и Срби у Црној Гори направе културни и образовни простор који није држава, али јесте мрежа.
Не једну престоницу, него више центара.
Београд би био један центар.
Бањалука други.
Подгорица и Никшић трећи и четврти.
Нови Сад, Косовска Митровица, Требиње, Источно Сарајево, Бијељина, Цетиње, Крагујевац, Ниш — сви би могли бити дијелови исте мреже.
Универзитети би признавали дио предмета и програма.
Библиотеке би дијелиле дигиталне фондове.
Позоришта би размјењивала представе.
Филмски фондови би финансирали копродукције.
Историчари би заједно радили критичка издања извора.
Школе би имале приступ заједничким дигиталним наставним материјалима.
Студенти би могли провести семестар у Београду, Бањалуци или Подгорици без осјећаја да су прешли цивилизацијску границу.
А СПЦ би, у свом духовном домену, могла бити једна од институција која повезује простор, али не као политичка власт него као духовна и културна мрежа.
То би био интегрализам који не тражи да сви живе у једној држави.
Тражио би да не морају да престану бити једно у културном смислу само зато што живе у различитим државама.
И ту почиње права јерес.
Јер такав модел би био много тежи за контролу.
Не можеш му једноставно угасити једну телевизију.
Не можеш му промијенити једног предсједника.
Не можеш му поставити једног „врховног представника српства“.
Мрежа нема једну главу.
А сада обрнуто: шта ако полицентричност примијенимо на политику?
Е ту би тек настала паника.
Замислимо Србију, Црну Гору и Републику Српску као три политичка центра српског простора, без идеје да један мора управљати другима.
То би значило да Београд не мора бити политички патрон Бањалуци.
Бањалука не мора чекати политички сигнал из Београда.
Подгорица не мора доказивати своју државност тако што ће сваки облик српског културног присуства тумачити као државну агресију.
А Срби у Црној Гори не би морали да бирају између двије апсурдне опције: или потпуна политичка лојалност неком центру или културна амнезија.
То би била полицентрична српска политика.
Србија би била држава Србија.
Црна Гора би била држава Црна Гора.
Република Српска би била ентитет у оквиру уставног поретка БиХ.
Али култура не би морала да иде на царину.
И ту настаје проблем за политичке трговце националним осјећањима
Данашња политичка ситуација показује колико је простор за једноставне националне формуле сужен.
У Србији су годинама присутни снажна концентрација политичке моћи, притисак на институције и дубока поларизација друштва, док су студентски и грађански протести постали једна од кључних политичких чињеница.
У Црној Гори се, с друге стране, поново отварају питања језика, идентитета и положаја Срба; недавна расправа о уставним промјенама показала је колико је питање српског језика и даље политички експлозивно.
У Републици Српској политички сукоби око надлежности ентитета, институција БиХ и улоге високог представника настављају да производе атмосферу сталне уставне кризе.
И онда се појави генијална идеја балканске политике:
све проблеме ријешићемо тако што ћемо их прогласити питањем идентитета.
Институције не раде? Национално питање.
Универзитети пропадају? Национално питање.
Млади одлазе? Национално питање.
Корупција? Национално питање.
Лоша управа? Национално питање.
Нема стратегије развоја? Нема проблема — направићемо декларацију.
Тако национална идеја постаје најпогоднији детерџент за прање политичке одговорности.
Православље као духовност или као декорација?
Најосјетљивији дио цијеле приче је православље.
Ако се српски интегрализам заиста темељи на духовности, онда он мора почети од човјека, а не од заставе.
Православље није политички лого.
Није печат на партијском саопштењу.
Није доказ да је сваки политичар који се крстио истовремено и морална вертикала.
Српска православна црква је кроз историју била једна од кључних институција очувања културног и националног идентитета, али њена улога није била једнодимензионална; посебно у касном социјализму Црква је постепено излазила из друштвене маргине и поново постајала снажан јавни актер.
Зато би прави духовни интегрализам морао значити нешто непријатно за савремену политику:
више морала, мање моралисања.
Више знања, мање позивања на „наше великане“.
Више читања Светог писма и Достојевског, мање фотографисања испред икона.
Више бриге за сиромашног, болесног и напуштеног, мање расправе о томе ко је већи Србин.
Јер ако је интегрализам само начин да човјек са лошим карактером добије бољу заставу — онда то није интегрализам.
То је ребрендирање.
Шта би се, дакле, десило?
Десило би се нешто прилично непријатно.
Српски културни простор би постао снажнији, али би српска политика морала постати мање хистерична.
Београд би морао прихватити да није Пекинг српског свијета.
Бањалука би морала прихватити да није филијала Београда.
Политичари у Црној Гори морали би прихватити да Србин који воли Црну Гору није аутоматски политички агент Србије.
А Срби у Црној Гори морали би прихватити да очување идентитета не значи негирање црногорске државности.
СПЦ би морала бити духовна снага, а не резервна политичка странка.
Школа би морала бити школа, а не фабрика националних митова.
Универзитет би морао производити знање, а не само професоре који једни другима пишу предговоре.
И што је најгоре од свега — политичари би морали нешто да раде.
Највећа иронија
Можда је највећа иронија у томе што би српски интегрализам и српска полицентричност заједно могли бити много мање империјални него што њихови противници страхују — али и много мање погодни за политичаре него што њихови заговорници желе.
Јер културно јединство не тражи политичку покорност.
А полицентричност не тражи културну разједињеност.
Напротив.
Можда је будућност српског питања управо у формули:
један културни простор — више политичких центара.
Не једна држава по сваку цијену.
Не три државе по сваку цијену.
Не један вођа.
Не три вође.
Не стална мобилизација народа против неког спољног непријатеља.
Него мрежа институција које су толико добре да им је потребно све мање политичког патриотизма да би доказале да постоје.
То би, признајмо, био прилично радикалан српски пројекат.
Јер на Балкану је најопаснија политичка идеја обично она која тражи да институције раде, школе уче, Црква буде Црква, култура буде култура, а политичари буду политичари — и ништа више од тога.
Ако би се такав интегрализам једном заиста догодио, Србија, Црна Гора и Република Српска можда не би постале једна политичка цјелина.
Постале би нешто много теже за разбијање:
три политичка простора који не морају бити један да би културно припадали истом цивилизацијском кругу.
И ту би се, коначно, видјело ко је заиста бранио српски идентитет, а ко је само бранио своју фотељу у његово име.
Јер застава може да се купи.
Функција може да се добије.
Парола може да се научи.
Али култура, образовање и духовност траже нешто много скупље:
вријеме, знање, дисциплину и карактер.
Зато је можда најбоља дефиниција српског интегрализма за 21. вијек сасвим једноставна:
да Срби буду довољно повезани да не зависе једни од других — и довољно слободни да не морају једни другима да командују.
Све остало је, мање-више, балканска политика.
А она је већ доказала да може преживјети све — осим стварности.
