Пише: Тихомир Бурзановић
Најважније политичко питање које се данас поставља пред Андрију Мандића можда више није како сачувати политички утицај Нове српске демократије, већ како показати да очување српског идентитета у Црној Гори није препрека њеном европском путу.
То је много већи задатак од једног мандата, једне функције или једне парламентарне већине.
Мандић је деценијама био препознат као један од најзначајнијих представника српске политике у Црној Гори. Данас, међутим, његова политичка позиција носи једну нову одговорност: да српски идентитет из простора сталног политичког сукоба преведе у простор демократске равноправности.
То није одустајање од политичких принципа. Напротив.
Ако је европска Црна Гора заиста држава владавине права, онда у њој мора бити мјеста и за Црногорце, и за Србе, и за Бошњаке, и за Албанце, и за Хрвате, и за све друге који је доживљавају као своју државу. Европска идеја не тражи од човјека да се одрекне идентитета. Она тражи да прихвати право другога да свој идентитет живи слободно.
У том смислу, политичка еволуција Мандића може имати шири значај од судбине једне странке.
Његов највећи изазов јесте да покаже да српска политика у Црној Гори не мора бити политика сталне конфронтације са државом. Српски политички интерес може бити артикулисан кроз институције, кроз парламент, кроз демократски дијалог и кроз европски интеграциони процес.
То је можда и најважнији тест зрелости Нове српске демократије.
Јер политички утицај није само способност да се буде против нечега. Прави утицај почиње онда када политичка снага преузме одговорност да нешто гради.
Мандић је данас у позицији да управо то демонстрира.
Српски идентитет у Црној Гори не мора бити одбрана од Европе. Он може бити дио европске Црне Горе.
То значи да питања језика, културе, историјског насљеђа, равноправности и политичке заступљености Срба треба рјешавати институционално, демократски и без страха да ће сваки захтјев за равноправношћу бити проглашен за покушај дестабилизације државе.
Једнако тако, европски пут не треба да буде изговор за брисање историјских и идентитетских разлика. Европа није пројекат униформности. Њена снага управо почива у способности различитих народа и идентитета да живе заједно у систему заједничких правила.
У томе лежи и могућа нова политичка улога Мандића.
Умјесто политичара чија се улога мјери снагом отпора према другима, он може бити мјерен способношћу да обезбиједи да Срби у Црној Гори буду равноправни и видљиви, а да истовремено Црна Гора буде стабилна, демократска и усмјерена према Европској унији.
То није лака позиција.
Притисци ће долазити са различитих страна. Једни ће сваку његову сарадњу са институцијама тумачити као попуштање. Други ће сваки захтјев за очувањем српског идентитета представљати као препреку европским интеграцијама.
Али управо између те двије крајности постоји простор за озбиљну државну политику.
Црна Гора не мора да бира између Европе и сопствене историје. Не мора да бира између европске будућности и српског идентитета. Не мора да бира између добрих односа са Србијом и добрих односа са Европском унијом.
Зрела политика требало би да буде способна да обједини све те интересе.
За Мандића је то прилика, али и обавеза.
Његова највећа политичка вриједност у наредном периоду неће се мјерити количином политичке буке коју може да произведе, већ способношћу да оно што је деценијама било питање подјеле претвори у питање равноправности.
Ако српски идентитет у Црној Гори постане нешто што се не брани страхом, већ институцијама; ако се српска култура не доживљава као пријетња, већ као дио црногорског мозаика; ако европски пут не буде пут одрицања, већ пут ка друштву у којем нико не мора да се одрекне себе — онда ће и политичка улога Андрије Мандића добити другачији историјски смисао.
Тада питање више неће бити може ли Мандић опстати.
Питање ће бити може ли политички модел који представља постати један од темеља нове Црне Горе: европске, демократске и грађанске државе у којој је и српски идентитет њен легитимни и неотуђиви дио.
Тихомир Бурзановић
