Пише: Тихомир Бурзановић
Кажу да је Југославија мртва. Јесте. Држава је мртва. Федерација је мртва. Устави су промијењени. Границе су нацртане. Заставе су друге. Химне су друге. Само једна ствар упорно одбија да умре:
Политички рефлекс да се Србин прво посматра као проблем, а онда му се објашњава зашто је проблем.
Добро дошли у нову сезону старе југословенске серије. Само што сада нема Тита. Нема Централног комитета. Нема Савеза комуниста. Нема братства и јединства на зидовима. Има Европске уније. Има европских вриједности. Има регионалне стабилности. Има „суочавања с прошлошћу“. Има борбе против „ретроградних наратива“. А кад се све то преведе на балкански језик, понекад добијемо веома стару поруку:
„Не таласај. И не буди превише Србин.“
Један телеграм је поново уздрмао Балкан
Андрија Мандић је упутио саучешће Дарку Младићу након смрти његовог оца Ратка Младића. Ратко Младић је правоснажно осуђен за геноцид, злочине против човјечности и ратне злочине. То је чињеница и око ње нема потребе за политичким акробацијама.
Али онда је почео спектакл. Загреб реагује. Подгорица реагује. Сарајево реагује. Кривична пријава. Позиви на одговорност. Захтјеви за смјену.
Европске интеграције се изненада појављују у причи. Хрватско Министарство спољних и европских послова проглашава Мандићев гест неприхватљивим и супротним вриједностима ЕУ, док се из Хрватске чују и захтјеви да се Црној Гори због Мандића блокира европски пут.
А хрватски предсједник Сабора Горан Јандроковић иде корак даље и у Мандићевом потезу види потврду да је идеја „српског свијета“ и даље жива. Дакле, један телеграм саучешћа постао је геополитички догађај.
Некад су за политичку кризу биле потребне дивизије. Данас је довољан Икс. Напредак цивилизације је очигледан.
И сада поставимо непријатно питање
Зашто је Мандић толики проблем? Не зато што је написао један телеграм. Телеграм је само повод. Прави проблем је много дубљи.
Мандић представља политички фактор који отворено инсистира на српском идентитету у Црној Гори.
А то је, изгледа, још увијек једна од најопаснијих политичких категорија на простору бивше Југославије. Наравно, данас се то више не каже тако.
Данас се каже: „Проблем је национализам.“ „Проблем је реторика.“
„Проблем је регионална стабилност.“ „Проблем је европски пут.“
„Проблем је суочавање с прошлошћу.“
Само што је занимљиво како се сва та европска терминологија чудесно активира онда када се на политичкој сцени појави неко ко Србе не третира као историјску грешку коју треба постепено исправити.
Југославија је промијенила вокабулар
Ево једне занимљиве игре. У Брозово вријеме, српски национални интерес је био сумњива ствар. Југословенство је било службена идеологија. Партија је знала шта је напредно. Партија је знала шта је назадно. Партија је знала ко ремети јединство. Партија је знала ко „националистички таласа“. Ако би неко превише инсистирао на српском питању, брзо би се нашла одговарајућа етикета.
Данас нема партијског комитета. Али постоје коментатори. Постоје невладине организације. Постоје медији. Постоје политички центри.
Постоје дипломатске адресе. Постоје европски стандарди. И сви они, наравно, говоре различитим језицима. Само што понекад изговоре готово исту реченицу. Случајност? Могуће. Али Балкан нас је научио да случајности треба бар пребројати.
Јесу ли Југословени поново у акцији?
Ево мог одговора: Да-али не у оном буквалном смислу у којем су некада постојали као организована политичка структура.
Нису се вратили Савез комуниста, Централни комитет и Удба.
Вратило се нешто много отпорније: Југословенски политички менталитет.
Менталитет по којем је српски политички субјект прихватљив све док је тих, контролисан, декоративан и док своје национално питање држи у кутији. Чим изађе из кутије — аларм. Чим затражи политичку равноправност — национализам. Чим помене српски идентитет — великосрпство.
Чим покаже историјску солидарност — ревизионизам. Чим упути саучешће породици човјека којег други сматрају симболом злочина — Европа је угрожена. То више није комунизам. Али јесте наслијеђени образац политичке контроле над српским националним питањем.
И ту је суштина. Неко ће рећи: „Али ово нема везе са Брозом“
Наравно да нема. Броз је мртав. Југославија је мртва. Историја се не враћа у истом облику. Али политичке културе не умиру са државама. Оне преживљавају. Преживљавају у кадровима. У институцијама. У породичним политичким мрежама. У медијским навикама. У начину размишљања. У рефлексу да се одређена питања не отварају. И нарочито у рефлексу да се онај ко их отвори одмах прогласи опасним. Зато је погрешно тражити стару Југославију са старим заставама. Треба је тражити у старим рефлексима.
А шта ако Загреб, Сарајево и Подгорица не морају да се договарају?
Ово је можда најважнија ствар. Не мора постојати тајни састанак.
Не мора постојати телефонски позив. Не мора постојати неки подземни „југословенски штаб“. И не постоји јавни доказ који би нам омогућио да кажемо да су Загреб, Сарајево, Београд и подгоричке структуре организовали једну централизовану операцију против Мандића. Али за политичку координацију понекад није потребан договор. Довољан је-заједнички интерес.
А када четири различита центра реагују на једног човјека, треба питати:
Ко има корист? Ко добија политички простор? Ко жели да Мандић буде ослабљен? Ко жели да српски политички фактор у Црној Гори буде стално дефанзиван? И ко добија када се расправа о будућности Црне Горе сваки пут врати на деведесете?
То су озбиљна питања. И не траже теорију завјере.
Траже истраживање.
Најопаснија ствар није Удба
И ту долазимо до приче о старим комунистичким кадровима. Да ли у данашњим структурама постоје људи чије су каријере започеле у бившем систему? Наравно да је могуће. Као и у свим посткомунистичким друштвима.
Да ли то аутоматски значи да данас воде неку јединствену тајну операцију против Срба?
Не. За то би били потребни докази. Документи. Имена. Контакти. Новчани токови. Оперативне везе. Без тога остајемо на нивоу политичке хипотезе. Али постоји нешто много занимљивије од Удбе.
Мрежа интереса.
Она не мора бити организована. Она не мора имати центар.
Она не мора чак ни знати сама за себе. Довољно је да различити актери у различитим државама желе исти исход.А то је већ политика.
И зато је Мандић толико погодна мета
Мандић није опасан зато што има један телеграм.
Он је политички занимљив зато што представља један дио Црне Горе који не пристаје да му неко други одређује шта смије да буде. Србин. Црногорац.
Православац. Европљанин. Подгоричанин. Балканац.
Све то може да постоји истовремено. Али постјугословенске политичке елите имају један стари проблем са том комбинацијом. Оне би најрадије да одреде редосљед. Прво Црногорац. Онда Европљанин. Па све остало, ако остане времена.
Мандић инсистира на другачијем редосљеду.
И зато свака његова изјава добија значај који понекад превазилази њен стварни садржај. Парадокс је у томе што се Срби стално позивају на прошлост- али им се не дозвољава да је сами тумаче
Ту лежи можда највећа иронија.
Свима је дозвољено да имају колективно сјећање. Сви имају своје жртве. Своје хероје. Своје симболе. Своје историјске митове. Своје националне празнике. Своје интерпретације. Само се од Срба често очекује да историју посматрају кроз туђе моралне филтере.
И онда, када Србин каже: „Ја имам право на своје сјећање“,
Одговор гласи: „То је ревизионизам.“
Када други кажу: „Ми имамо право на своје сјећање“, то је: „Колективна меморија.“
Каква прекрасна европска симетрија.Само што је никако нема.
Али да будемо поштени и према другој страни
Мандић није изнад критике. Напротив. Политичар који се налази на челу парламента мора знати да сваки његов јавни гест има политичку тежину. Саучешће породици човјека који је правоснажно осуђен за најтежа кривична дјела неизбјежно ће бити схваћено као политичка порука. То је легитимно критиковати. Као што је легитимно питати да ли је Мандић могао бити тактичнији.
Али постоји огромна разлика између:
„Мандићев потез је политички погрешан“
и
„Мандића треба дисциплиновати, изоловати и претворити у регионални проблем.“
Прво је политика. Друго већ личи на политичку кампању. А када се друга варијанта појави из више праваца у кратком року, новинар има обавезу да пита: Зашто?
А Београд?
И ту је прича посебно занимљива. Јер се овдје често прави лажна дилема:
Или Београд стоји иза Мандића, или Загреб и Сарајево стоје против њега.
Политика није тако једноставна. Београд има сопствене интересе у Црној Гори. Загреб има сопствене интересе. Сарајево има сопствене интересе. Подгорица има сопствене интересе. А Мандић има своје политичке интересе. Не морају сви да се воле. Не морају ни да се координирају. Довољно је да у одређеном тренутку различите игре произведу исти притисак на истог човјека. То је много реалнији сценарио од романтичне приче о једном тајном штабу. Ипак, једна ствар је неоспорна Југословенска политичка логика није нестала. Само је промијенила костим.
Некада је Србин који је политички истицао национални интерес био „националиста“. Данас је „реметилачки фактор“. Некада је био „непријатељ братства и јединства“. Данас је „дестабилизујући фактор“. Некада је било потребно чувати Југославију. Данас треба чувати „регионалну стабилност“.
Некада је постојао Централни комитет. Данас постоје конференције, комисије, фондови, телевизије, портали и дипломатска саопштења.
Историја је научила да се облачи. Али није увијек научила да мисли другачије.
Кључно питање гласи: Јесу ли „Југословени“ поново кренули против Срба?
Ако под „Југословенима“ мислимо на организовану тајну структуру која је из Загреба, Сарајева, Београда и Подгорице наредила напад на Андрију Мандића — за то данас немамо довољно доказа.
И било би неодговорно то представити као чињеницу.
Ако, међутим, под „Југословенима“ мислимо на политички образац који је преживио Југославију — образац по којем је српска национална политика прихватљива само док је контролисана, а чим постане самостална и политички снажна, постаје предмет регионалног аларма — онда је одговор много непријатнији:
Да.
Ти „Југословени“ јесу поново у акцији. Не као партија. Не као држава.
Не као Централни комитет. Него као менталитет, мрежа интереса и политички рефлекс. И можда је управо то највећа побједа старог система.
Није морао да преживи као институција. Довољно је било да преживи као начин размишљања.
Зато данас више нико не мора да каже:
„Другови, ударимо на Србе.“
Довољно је да једни кажу:
„Европске вриједности.“
Други:
„Суочавање с прошлошћу.“
Трећи:
„Регионална стабилност.“
Четврти:
„Борба против национализма.“
И пети:
„Заштита жртава.“
А онда сви, сваки из свог разлога и под својом заставом, дођу до исте тачке:
Српски политички фактор мора бити обуздан.
Ако је то случајност-онда је Балкан постао невјероватно дисциплинована случајност.
Ако није-онда Југославија није васкрсла као држава.
Васкрсла је као политички рефлекс.
Само је овога пута, умјесто петокраке, ставила европске звјездице.
И то је, признаћемо, прилично модеран начин да се једна стара прича исприча поново.
Тихомир Бурзановић
