Пише: Тихомир Бурзановић
Од Загреба до Сарајева траје стара балканска лекција: Србин је прихватљив све док свој идентитет не претвори у политику. Андрија Мандић је одбио да игра ту игру.
Има једна ствар коју дио политичких елита у региону никако не може да свари.
Андрија Мандић је Србин. И не намјерава да се због тога извињава. Не крије то. Не релативизује. Не говори да је његов идентитет ствар приватности коју треба оставити код куће. Он га уноси у политику. И управо ту почиње проблем. Јер у постјугословенском политичком простору постоји једно неписано правило:
Србин може бити Србин-све док није политички Србин.
Може да пјева. Може да слави славу. Може да чита Његоша.
Може да гледа српске телевизије. Може чак и да навија за Србију.
Само немој да тражи политичку тежину за свој идентитет.
А Мандић је управо то урадио. И зато је постао проблем. Не само Подгорици. Не само Загребу. Не само Сарајеву. Него читавој једној политичкој матрици.
Кад је Јасеновац „провокација“
У љето 2024. године црногорски парламент је усвојио резолуцију о Јасеновцу. Резолуција није промијенила границе. Није прогласила рат.
Није угрозила Хрватску. Није позвала на освету. Говорила је о злочину.
О мртвима. О Јасеновцу. И шта је стигло из Загреба? Политичка казна.
Мандић, Кнежевић и Бечић проглашени су persona non grata. Невјероватно?
Не. Али веома симптоматично.
Јер када једна држава прогласи непожељним предсједника парламента сусједне државе због политичког односа према једном од најстрашнијих логора Другог свјетског рата, онда више није ријеч само о дипломатском неспоразуму. Ријеч је о томе ко има право да говори о прошлости. И ту долазимо до суштине. Ако су хрватске жртве светиња, а српске жртве политичка провокација — онда то није култура сјећања. То је хијерархија жртава. А на ту игру не треба пристати. Никада.
Загреб би да одређује границе црногорског сјећања
Најзанимљивије је што се од Црне Горе очекује да буде добар сусјед.
То је сасвим разумно. Али шта значи бити добар сусјед?
Да ли то значи прећуткивати Јасеновац? Да ли значи да Подгорица мора да тражи дозволу Загреба прије него што донесе резолуцију о историјском злочину? Да ли се добросусједство мјери бројем тема о којима ћемо ћутати?
Ако је тако, онда то није добросусједство. То је политичка дисциплина.
А Црна Гора више није држава којој неко други треба да пише политичке лекције. Бар не би требало да буде.
Сарајево има други проблем са Мандићем
Загребу смета Јасеновац. Дијелу политичког Сарајева смета нешто друго.
Смета му Мандићева српска политика. Сметају му његове везе са Београдом.
Сметају му контакти са Бањом Луком. Смета му чињеница да предсједник црногорског парламента не третира Републику Српску као некакву политичку кугу са којом је забрањено разговарати.
Али ту долазимо до једног незгодног питања:
Зашто би Подгорица тражила дозволу Сарајева за односе са Бањом Луком? Одговор не постоји.
Црна Гора је суверена држава.
Република Српска је ентитет у оквиру Босне и Херцеговине.
Политичари разговарају. Сарајево разговара са ким жели. Бања Лука разговара са ким жели. Подгорица разговара са ким жели.
Тако функционише политика.Али само када су Срби у питању, одједном се појави неки посебан приручник.
А онда стиже Бања Лука
И ту се прича окреће наглавачке. Јер док Загреб кажњава Мандића, а дио Сарајева у њему види опасност, Бања Лука га дочекује као савезника.
Милорад Додик је Мандића одликовао Орденом части са златним зрацима.
Разговарао је са њим о сарадњи. Мандић је говорио о јачању веза Црне Горе и Републике Српске. И ту се види оно што многима смета. Срби у региону разговарају једни са другима. Без посредника. Без дозволе. Без преводиоца за национални идентитет. То је, изгледа, још увијек политички скандал.
Мандић није проблем. Мандић је посљедица.
Ово треба разумјети. Мандић није створио српско питање у Црној Гори.
Он га није измислио.н Он је његова политичка посљедица.
Годинама су десетине хиљада, стотине хиљада људи у Црној Гори живјели са осјећајем да њихов идентитет треба објашњавати, оправдавати или постепено потискивати.
Мандић је дошао и рекао: Нећемо. Нећемо се одрећи језика да бисмо били прихватљиви.
Нећемо се одрећи историје да бисмо били европски. Нећемо престати да будемо Срби да би неко други био миран. И то је цијела прича.
Највећи страх није Мандић
Највећи страх није то што Андрија Мандић може да буде на власти.
Политичари долазе и одлазе. Странке расту и падају. Владе трају један мандат или мање.
Највећи страх је нешто друго. Да српски идентитет у Црној Гори постане политички нормалан. Да Србин буде предсједник Скупштине-и да нико не прави драму. Да Србин буде министар-и да то не буде тема за међународну дипломатију. Да Србин може да има везе са Србијом — и да то не буде доказ „руског утицаја“. Да Србин може да разговара са Бањом Луком-и да због тога не буде представљен као рушилац БиХ. Да Црна Гора може да се сјећа Јасеновца — а да због тога не буде проглашена непријатељском.
Другим ријечима: Да Србин коначно постане нормалан политички субјект.
„Југословени“ нису народи. Они су политички рефлекс.
Зато ова колумна није против Хрвата. Није против Бошњака.
Није против било ког народа. Она је против једног политичког рефлекса. Против оних који мисле да су српски интереси легитимни само када су сведени на фолклор. Против оних који мисле да се о Србима може говорити само као о проблему. Против оних који сваки српски политички захтјев читају као претњу. Против оних који још увијек живе у политичкој Југославији-само без Југославије.
Зато су „Југословени“ у овој причи политичка категорија. Не национална.
Не етничка. Него ментална. То су они који и данас очекују да се Србија, Република Српска и Срби у Црној Гори понашају као да је 1985.
Само што више нема СФРЈ. Нема ни једнопартијског система. Нема ни старог центра који одређује шта је дозвољено. Има само политика. И избори.
Црна Гора више није ничија соба за пресвлачење
Зато је случај Андрије Мандића важан. Он показује да се Црна Гора мијења.
Не мора се свима допасти у ком правцу. Али се мијења.
И најзад долазимо до једине реченице која би требало да буде неспорна:
О Црној Гори одлучују грађани Црне Горе.
Не Загреб. Не Сарајево. Не Београд. Не Бања Лука. Не Брисел. Црна Гора. Њени грађани. Њени избори. Њен парламент. Њене институције.
Ако неко мисли да је Мандићева политика погрешна- нека је побиједи.
На изборима. Ако мисли да је његова политика опасна- нека убједи грађане. Ако мисли да је његова политика антидржавна-нека то докаже пред црногорским судовима и институцијама. Али нека престане са идејом да је Србин прихватљив само онда када се одрекне политичке тежине свог идентитета.
Јер Мандићев „гријех“ није то што је Србин. Његов гријех, за оне који га не подносе, јесте што није пристао да буде Србин само приватно. И што је, још горе по стару матрицу, успио да тај идентитет унесе у институције државе.
То је оно што је постало неподношљиво. И зато ће напади трајати.
Али једна ствар се промијенила. Некада су други одређивали колико Србин у Црној Гори смије да буде Србин. Данас то више не могу.
Тихомир Бурзановић
