Пише: Тихомир Бурзановић
У црногорској политици постоје тренуци када један број каже више од стотину политичких говора.
68:0.
Толико је посланика гласало за уставне амандмане који се односе на Судски и Тужилачки савјет и Централну банку Црне Горе. Ниједан глас против. Ниједан уздржан. За усвајање је била потребна двотрећинска већина од 54 посланика, а добијено је 68.
Ванредну сједницу сазвао је предсједник Скупштине Андрија Мандић.
Тај резултат није само успјех једне парламентарне процедуре. Он је показатељ једног политичког заокрета. И управо зато питање више није само шта је Мандић урадио.
Питање је: Шта његова политика покушава да направи од српске политике у Црној Гори?
Одговор се све јасније назире: да је изведе из политике сталне одбране и уведе у политику институционалног утицаја. То је огромна разлика.
Годинама је српска политика у Црној Гори била принуђена да готово сваку тему посматра кроз призму идентитета. Језик, симболи, црква, историја, национална права — све су то питања која су имала и имају стварну политичку тежину.
Али постоји замка. Ако национална политика остане само политика реакције, она може постати талац сопствених тема.
Мандићев приступ, бар у овој фази, покушава да направи обрнуту логику: Не напуштати идентитет, већ га претворити у политички капацитет.
Другим ријечима, није довољно бити гласан у парламенту. Треба бити онај без кога се у парламенту не могу донијети крупне одлуке.
Ту је суштина Мандићеве политике.
Од политичког протеста до политичке моћи
Мандић више није само лидер политичке странке која представља значајан дио српског бирачког тијела. Он је предсједник парламента и актер који се налази у средишту институционалног процеса.
То мијења правила игре. Када политика уђе у институције, више није довољно питати да ли је нека одлука савршена са становишта партијског програма.
Питање постаје: Шта та одлука производи и колики политички простор отвара за будућност?
Управо зато 68:0 треба читати као политичку чињеницу, а не само као број. Мандић је успио да питање које је у основи европског и институционалног процеса буде изгласано већином која превазилази традиционалну подјелу власти и опозиције.
Уставне промјене односе се на састав и избор Судског и Тужилачког савјета, а уставним промјенама се додатно уређује положај Централне банке.
То је политика институција. А институције су, на крају, мјесто на којем се мјери стварна моћ.
А гдје је ту Милан Кнежевић?
Управо ту постаје занимљив контраст са политиком Милана Кнежевића.
Кнежевићева политика има другу врсту енергије: притисак, оштру реторику, инсистирање на идентитетским питањима и стално подсјећање власти да постоје границе преко којих њени партнери не би требало да пређу.
То има политичку вриједност. Али има и ограничење.
Политика притиска може да буде одличан коректив власти. Међутим, ако стално остаје на позицији коректива, тешко може постати политика која управља процесом.
Зато се данас не сударају само два политичка стила.
Сударају се двије концепције политичке моћи.
Једна каже: задржимо идентитетска питања као главни механизам притиска.
Друга каже: Уђимо дубље у институције, стабилизујмо већину, преузмимо одговорност за процесе и онда из те позиције повећавајмо политички утицај.
Мандићев избор је очигледно овај други.
И он је политички ризичан. Јер институционална политика тражи компромис. А компромис увијек отвара простор за критику да се од нечега одустало.
Али постоји и друга страна те једначине.
Ко не уђе у институције, не може их мијењати. Ко не учествује у доношењу одлука, може их само коментарисати. Ко стално доказује да је против нечега, једног дана мора одговорити на питање шта је конкретно направио.
Мандићев политички курс покушава да понуди одговор на то питање.
Српска политика и Европа више не морају бити супротности. Највећи потенцијал овог курса налази се управо у питању које је годинама изгледало као политичка немогућност:
Може ли српска политика у Црној Гори бити истовремено национална, државотворна и европска?
Мандић покушава да покаже да може. И то је суштински важније од дневних политичких препуцавања. Јер европски процес није само питање Брисела. То је питање функционисања домаћих институција, владавине права и способности државе да усваја и спроводи реформе.
Управо су актуелне уставне промјене дио тог процеса. Представници парламентарне већине су их повезали са европским обавезама, док је и сама процедура показала колики значај има постизање широког парламентарног к
То отвара простор за нову дефиницију државотворне српске политике.
Не: „Ми смо Срби и зато смо против.“
Него: „Ми смо Срби, али смо и политички субјект који преузима одговорност за државу у којој живи.“
То је много зрелија позиција.
И потенцијално много снажнија.
Куда води Мандићев курс?
Води ка томе да Нова српска демократија и њена политика постепено престану бити само један од гласова српске политике и постану један од стубова институционалне архитектуре Црне Горе.
Ако се тај процес настави, Мандићев циљ није да српску политику учини мање националном. Његов циљ, како се из овог курса може ишчитати, јесте да је учини мање маргиналном.
Да национални интерес више не буде само тема конференција за медије, него фактор у креирању закона. Да српска политика не буде само реакција на одлуке других, него учесник у њиховом доношењу.
Да стабилност парламентарне већине не буде сама себи сврха, него средство за остваривање дугорочног политичког утицаја.
И коначно, да европски пут не буде представљен као избор између српства и Европе, већ као простор у којем српска политика може да брани своје интересе кроз демократске институције.
То је политичка порука Андрије Мандића.
Српска политика више не мора да доказује своју снагу само тако што ће бити најгласнија у сали. Може је доказати тако што ће бити међу онима без којих се не могу донијети најважније одлуке.
Зато је 68:0 важније од једног гласања. То је слика једне нове политичке стратегије. Од ровова ка институцијама. Од протеста ка одговорности.
Од сталне реакције ка политичком утицају.
И ако је то правац којим Мандић настави да води своју политику, онда се пред српском политиком у Црној Гори отвара сасвим ново питање: Не како преживјети у институцијама, већ како их трајно обликовати.
Тихомир Бурзановић
