Пише: Тихомир Бурзановић
Постоји једна чудна балканска законитост која се, изгледа, из године у годину све боље потврђује: што је мање политичке снаге да се стварно заштите Срби на Косову и Метохији, то је више политичке храбрости да се из Београда држе лекције Црној Гори.
Као да је Подгорица постала најпогодније мјесто за доказивање патриотизма. Тамо је безбједно. Тамо се не хапсе Срби зато што су Срби. Тамо полиција не упада у куће на сјеверу Косова. Тамо се не постављају барикаде, не доводе специјалне јединице, не живи се са осјећајем да сваки сусрет са униформом може да заврши претресом, привођењем или понижењем.
Али зато се, ето, може оштро према Подгорици.
И што су притисци на преостале Србе на Косову и Метохији већи, све су гласнији напади из Београда на званичну Црну Гору, њену Владу, премијера Милојка Спајића, предсједника Скупштине Андрију Мандића, па чак и на Србе у Црној Гори који су, замислите скандала, одлучили да сами процјењују ко заслужује њихово повјерење.
Недавни случај из Зубиног Потока, у којем Инспекторат Косовске полиције истражује наводе да су полицајци употребили прекомјерну силу над Србином Ненадом Рашковићем, укључујући тврдње о пребијању и везивању за дрво, није нешто што треба прећутати. И управо зато је важно рећи: ради се о озбиљним наводима који морају бити независно истражени и санкционисани ако се потврде.
Јер, ако је циљ да се грађанима Косова обезбиједи владавина права, онда та владавина мора важити и за Србина из Дрена, а не само за онога ко је политички подобан.
У том контексту постаје готово надреално посматрати са каквом се енергијом дио званичног Београда обрушава на Подгорицу.
Као да је највећи проблем српског народа у региону-Милојко Спајић.
Као да је највећа опасност по српски идентитет- Андрија Мандић који сједи у столици предсједника црногорског парламента.
Као да је највећа пријетња духовном животу Срба-Митрополит Јоаникије, који се налази у Црној Гори, а не у некој бриселској канцеларији.
Само још недостаје да неко саопшти како је за положај Срба на Косову најодговорнија Влада у Подгорици. То би већ био врхунац регионалне политичке комедије.
Али, наравно, ствар је много озбиљнија.
Андрија Мандић је данас предсједник Скупштине Црне Горе и један од најзначајнијих политичких представника Срба у црногорском политичком животу. Његова позиција није симболична. Она је резултат политичке борбе која је у Црној Гори трајала годинама и која је промијенила политичку карту земље.
Зато је занимљиво гледати како се према Мандићу понекад односе они који би, бар декларативно, требало да поздраве чињеницу да један Србин у Црној Гори није више политички грађанин другог реда.
Мандић није добио фотељу на поклон. Није га у парламент поставио Београд. Није му је уручио нико из европских канцеларија. До ње је стигао кроз црногорску политику, црногорске изборе и црногорске компромисе.
И ту долазимо до Милојка Спајића.
Спајић није политичар по мјери свакога. Наравно да није. И добро је што није. Демократија би била прилично суморна дисциплина када бисмо сви морали да волимо истог политичара.
Али Спајић је, упркос свим споровима и критикама које његова Влада заслужује, направио нешто што је у црногорској политици дуго изгледало готово немогуће: направио је власт која је морала да укључи и политичке представнике српског народа.
То није мала ствар.
И није посебно мудро из Београда гледати на ту власт као на неку врсту непријатељске администрације само зато што Подгорица није спремна да сваки налог политичких кругова из Србије прихвати као заповијест.
Црна Гора није филијала Србије. Али није ни непријатељ Србије.
То је ваљда најједноставнија реченица коју некима треба понављати док је не науче напамет.
Још је занимљивија улога митрополита Јоаникија.
Он је духовни поглавар Митрополије црногорско-приморске и један од најзначајнијих ауторитета међу православним вјерницима у Црној Гори. Његова позиција није партијска и не треба да буде. Управо зато је погрешно сводити његов однос према црногорској власти на једноставну политичку формулу.
Црква није партијски штаб, а Митрополит није страначки портпарол.
И управо ту лежи једна од највећих иронија садашњег тренутка: док се од Митрополије очекује да буде инструмент у међусрпским политичким обрачунима, од Мандића се очекује да буде политички инструмент, а од Спајића да буде нека врста ученика који стално полаже испит пред Београдом.
А када неко од њих каже: „Не“, настаје саблазан.
Како се усудио?
Е, па усудио се.
И то је, можда, најздравија ствар која се догодила у црногорско-српским односима.
Јер Срби у Црној Гори не морају да бирају између Црне Горе и Србије. Они могу бити и једно и друго: политички грађани Црне Горе и дио српског народа. Та два идентитета нису природни непријатељи, ма колико се неки трудили да их таквима представе.
А ако неко мисли да ће сталним нападима на Подгорицу ојачати позицију Срба у Црној Гори, онда би требало да објасни једну ситницу: коме тачно користи стално претварање Црне Горе у полигон за доказивање лојалности Србији?
Сигурно не Србима.
Јер сваки пут када се Подгорица нападне због тога што води сопствену политику, противници српског политичког утицаја у Црној Гори добијају најбољи могући аргумент: „Ето, видите, они из Београда желе да управљају Црном Гором.“
И онда се чудимо што дио грађана одбацује и оно што би иначе прихватио.
То је политички еквивалент пуцању себи у ногу, а затим оптуживању ципеле.
Посебно је цинично када се тај притисак појачава у тренутку када се на Косову поново отварају питања прекомјерне употребе силе, хапшења и положаја Срба. Постоје бројни документовани случајеви притисака и хапшења, а истрага најновијег случаја наводне полицијске злоупотребе у Зубином Потоку показује да ни саме косовске институције не могу једноставно да кажу да проблема нема.
Зато би озбиљна политика морала да постави приоритете.
Прво: како заштитити Србе који су остали на Косову и Метохији?
Друго: како спријечити нове инциденте?
Треће: како обезбиједити међународни притисак да се сваки случај полицијске злоупотребе истражи?
А тек онда-ако баш има времена-можемо да расправљамо о томе да ли је Спајић довољно српски, да ли је Мандић довољно послушан и да ли је митрополит рекао праву реченицу у правом тренутку.
Јер, ако је патриотизам сведен на то да се из удобности политичких кабинета у Београду држе лекције Подгорици, онда смо добили један веома посебан облик патриотизма: много децибела, мало резултата.
Србима на Косову не требају гласнији говори.
Треба им сигурност.
Треба им право.
Треба им могућност да живе у својим кућама без страха.
А Србима у Црној Гори не треба тутор.
Треба им право да сами бирају своје политичке представнике, да подрже Мандића ако му вјерују, да подрже Спајића ако сматрају да је то добро за државу и да слушају митрополита Јоаникија ако у његовим ријечима препознају духовни ауторитет.
То се зове слобода.
И управо је то оно што би сви који говоре у име српских интереса морали да бране.
Не послушност.
Не политичку зависност.
Не стално пребројавање ко је „издајник“, а ко „прави Србин“.
Него слободу.
Јер ако се настави политика у којој сваки притисак на Србе на Косову производи нови напад на Србе у Црној Гори који мисле другачије од Београда, онда ће се једног дана поставити логично питање: да ли је циљ заштита српског народа или производња бескрајног политичког сукоба?
Ако је прво-онда треба мање галаме, а више резултата.
Ако је друго- онда само наставите.
Подгоричка адреса је већ позната.
А Косово, као и обично, може да сачека.
Тихомир Бурзановић
