Пише: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори је ових дана поново откривена једна веома практична политичка истина: за све што се догодило на Балкану у посљедњих тридесет и кусур година, довољно је пронаћи Андрију Мандића. Не требају више ни архиви, ни историографија, ни судске пресуде, ни документи, ни озбиљна расправа о политичком контексту. Довољан је један човјек.
Ако се ова логика досљедно примјени, Мандић више није само предсједник Скупштине и лидер Нове српске демократије. Он је, изгледа, нека врста балканског временског путника који је деценијама унапријед знао шта ће се дешавати, па је одлучио да буде крив и за оно у чему није могао имати данашњу функцију, а камоли данашњу моћ.
Ускоро можемо очекивати да се утврди и његова одговорност за распад Југославије. Можда је управо он, негдје крајем осамдесетих, тајно подигао телефон и рекао: „Распадајте се, ја ћу једног дана бити крив.“
Сарказам на страну-управо ту почиње озбиљан проблем.
Смрт генерала Ратка Младића, без обзира на то какво ко има мишљење о његовој историјској улози, није само још један повод за политичко препуцавање. Она је поново отворила питање које Црна Гора очигледно није способна да ријеши: како разговарати о ратовима деведесетих ако два дијела друштва не полазе ни од приближно истог тумачења прошлости?
Из једне перспективе, говори се о агресији, злочинима, одговорности државних и војних структура и жртвама. Из друге, о грађанском рату, распаду заједничке државе, страдању Срба и ширем контексту у којем су различите стране чиниле различите злочине. Између тих перспектива стоји тридесет година политике, пропаганде, породичног памћења, медија, избјеглиштва, страха и — што је најважније — различитог доживљаја правде.
И онда се појави неко са чудесним рјешењем: све је то, у суштини, Андрија Мандић.
Каква политичка елеганција.
Тридесет година историје, сведено на једно име.
Тако је много лакше. Не морате разговарати о томе шта су радиле институције, какву су политику водили тадашњи центри моћи, како су медији обликовали јавност, шта се дешавало на терену, како су људи били мобилисани, зашто су различите заједнице развиле потпуно различита сјећања. Не морате чак ни да разговарате са људима који мисле другачије.
Само кажете: Мандић.
И све је објашњено.
Тај феномен није црногорски изум. Политичка друштва која не могу да се договоре око прошлости често траже једноставнији модел: персонализацију историје. Сложени процеси добију лице, име и презиме. Тако историја престаје да буде предмет анализе и постаје политичка потерница.
У Црној Гори је то посебно згодно јер Мандић већ годинама представља симбол једног дијела политичког идентитета. Он је за једне доказ да се стара политика вратила на велика врата, а за друге доказ да је управо та политика коначно добила право да буде дио институционалне власти.
У таквој атмосфери Мандић више није човјек са конкретном политичком биографијом. Он постаје симбол.
А симбол је, за разлику од човјека, веома згодно окривити за све.
Проблем је што се тиме потврђује управо оно што Врањеш описује: дубока подијељеност друштва. И то не само око Мандића, већ око значења готово сваког симбола који се односи на деведесете.
Једни ће у Младићу видјети генерала Војске Републике Српске и дио сопственог националног наратива. Други ће видјети правоснажно осуђеног ратног злочинца и симбол страдања жртава. Неко трећи ће покушати да о свему говори из угла историографије, а онда ће га обје стране прогласити пристрасним.
И тако добијамо балканску верзију дијалога:
— Шта се догодило?
— Знам ја шта се догодило.
— Али шта кажу чињенице?
— Моје чињенице су другачије.
— А судске пресуде?
— Политика.
— А историјски документи?
— Пропаганда.
— А жртве?
— Наше су веће.
Круг је затворен.
Најопасније је што у том кругу одрастају генерације које рат нису ни видјеле. Људи рођени послије рата данас на друштвеним мрежама бране или осуђују људе и догађаје из деведесетих са страшћу коју често нису имали ни они који су у тим ратовима живјели.
То је можда најтужнији доказ нашег успјеха у суочавању с прошлошћу.
Умјесто да смо младима оставили историју као лекцију, оставили смо им је као навијачки реквизит.
Умјесто питања „шта се догодило?“, научили смо их да питају „чији си ти?“.
И зато није проблем само у Мандићу, нити у онима који га подржавају, нити у онима који га критикују. Проблем је много већи и много незгоднији: црногорско друштво још није пронашло језик којим би могло да разговара о сопственој прошлости без претварања разговора у политички рат.
Мандић је у том смислу веома користан. Он је савршен екран за пројекцију.
На њега свако може да пројектује сопствени страх од прошлости.
Али једно мора бити јасно: данашњи политичар не може бити чаробним штапићем претворен у јединог кривца за историјске процесе који су почели и развијали се прије његових данашњих функција. То није анализа. То је политичка митологија.
Као што није анализа ни тврдња да је један народ искључиво жртва, други искључиво агресор, трећи искључиво невин, а четврти искључиво крив.
То је само друга верзија исте болести.
Црна Гора, ако заиста жели да буде држава, а не стални музеј сопствених подјела, мораће једног дана да прихвати да историја није судница у којој се свака генерација појављује са списком својих предака.
Мораће да прихвати и нешто још непријатније: Мандић није крив за све.
Ни Ђукановић није крив за све.
Ни Србија није крива за све.
Ни НАТО није крив за све.
Ни Запад, ни Русија, ни Хрватска, ни Бошњаци, ни Срби, ни Албанци — нико није довољно велики да сам објасни тридесет година балканске историје.
Ако то не можемо да схватимо, онда нам преостаје да сваких неколико година прогласимо новог великог кривца, подигнемо старе заставе, отворимо старе ровове и убједимо младе људе да су дужни да наставе рат који су њихови родитељи једва преживјели.
И онда ћемо, сасвим озбиљно, рећи да су проблем — млади.
Нису.
Проблем су стари митови које смо им оставили.
А Мандић? Он ће, по свему судећи, морати још дуго да носи и оно што јесте његова политичка одговорност, али и оно што му је накнадно пришивено.
На Балкану је, уосталом, најтеже доказати нечију кривицу за нешто што је урадио.
Много је лакше доказати да је крив за оно што се догодило прије него што је стигао да буде крив.
Тихомир Бурзановић
