Пише: Тихомир Бурзановић
Постоје тренуци када политика престане да буде идеологија и постане питање голе памети. Чини се да је управо такав тренутак дошао за Србе у Црној Гори.
Избор никада није био једноставнији.Или са Андријом Мандићем у Брисел. Или са Миланом Кнежевићем у бескрајно кружно путовање од студија београдских телевизија до политичких ћорсокака, чији крај многи виде тек онда када испред себе угледају тракторе на путу према Пријепољу и Бродареву.Звучи сурово? Историја је још суровија.
На Балкану је већ превише народа који су тапшани по рамену, проглашавани херојима, а онда остављани да сами броје колоне избјеглица. Док су им политички тутори држали патриотске говоре, они су паковали живот у приколице.
Зато је најопаснија политичка професија на Балкану бити туђи херој. Мандић је, свиђало се то некоме или не, први пут понудио нешто што српска политика у Црној Гори није имала деценијама – стратегију опстанка, а не стратегију ината.
Његов „нови српски одговор“ није настао из романтичарске маште, већ из једноставне рачунице.
Како сачувати Србе у Црној Гори?
Не како освојити телевизијски термин.
Не како добити највише лајкова.
Не како бити највећи Србин у ударном дневнику.
Већ како обезбиједити да српска дјеца за двадесет година живе у својој земљи, а не да их родитељи испраћају преко границе.
То је суштина. Све друго је политички фолклор.
С друге стране, поново слушамо стару плочу. Српски језик. Устав.Дискриминација. Револуционарна реторика. Добро. А шта послије?Хоће ли неко сутра добити већу плату?Хоће ли се отворити фабрика? Хоће ли се вратити омладина из иностранства? Хоће ли српске општине добити више инвестиција?Наравно да неће.
Али ће зато политичари добити још неколико гостовања по телевизијама.Јер ништа не подиже рејтинг као производња сталне националне драме. Има само један проблем. Народ од рејтинга политичара никада није живио.
Посебна је комедија прича о српском језику.
Ко данас у Црној Гори брани Србима да говоре српским? Ко им забрањује књиге? Ко им забрањује школе? Ко контролише којим ће језиком разговарати са дјецом? Нико. Испада да Срби више користе српски језик него што користе сам Устав. А истини за вољу, просјечан грађанин је Устав отворио отприлике онолико пута колико је отворио приручник за поправку свемирске летјелице.
Да ли би било праведније другачије уредити статус језика? То је легитимно политичко питање. Али није питање од којег зависи да ли ће Срби у Црној Гори опстати. Опстанак зависи од нечег много приземнијег.Посла. Плата. Институција. Економске сигурности.Политичког утицаја.
Исто важи и за тробојку.
Неко се понаша као да ће Срби заборавити своју заставу ако није тема сваког другог политичког саопштења.
Неће.
Српска тробојка је старија од већине савремених балканских политичара.Под њом су се борили њихови преци. Под њом су сахрањивани. Под њом су побјеђивали. Она не зависи од дневне политике. Али зато многи политичари зависе од ње. Када немаш економију, машеш заставом. Када немаш програм, отвориш питање симбола.Када немаш резултате, произведеш кризу. Стари балкански рецепт.
Мандић је схватио нешто што многи не желе да признају. Срби у Црној Гори немају резервну државу. Они имају само ову. И зато је много паметније бити снажан у институцијама него гласан испред њих. Много је паметније уводити Црну Гору у Европску унију него уводити народ у нове политичке авантуре. Јер Европа није награда политичарима. Европа је сигурносни механизам за грађане. То је простор у којем се права освајају законом, а не барикадом.
Највећа иронија цијеле приче јесте што они који најгласније позивају на националну одлучност врло често живе далеко од посљедица сопствених ријечи.
Када се угасе камере, они одлазе у удобне станове, ресторане, викендице, на Златибор, Копаоник или у београдски ноћни живот. А Србин из Пљеваља, Берана, Андријевице или Никшића остаје тамо гдје је и био.Сам са посљедицама туђе храбрости.Историја нас је већ учила како изгледа када политички лидери обећавају побједу, а народ заврши у колонама.
Те трагедије не треба поједностављивати нити их сводити на један узрок. Али управо зато вриједи запамтити једну лекцију: запаљива реторика и нереална очекивања најчешће најскупље коштају обичне људе.
Зато Мандићев заокрет није знак слабости. Он је знак политичке зрелости.Јер је схватио да је много већа побједа сачувати народ него добити аплауз најрадикалнијег дијела јавности. Зато је дилема једноставна. Хоће ли Срби бити народ који ће 2028. године, као равноправан дио Црне Горе, ући у Европску унију и своја права остваривати кроз институције?Или ће опет слушати професионалне патриоте које их убјеђују да је сваки компромис издаја, сваки договор капитулација, а свака политичка разумност кукавичлук?
Балкан је већ платио превише таквих лекција.
Можда је дошло вријеме да Срби у Црној Гори престану да буду статисти у туђим политичким представама. Јер између Брисела и трактора не постоји средина. Постоји само питање ко ће сносити посљедице избора.А искуство нас учи да их никада не сносе они који најгласније позивају на политичко јунаштво. Њих трактори, по правилу, увијек заобиђу.
А, један познавалац прилика на Балкану из Београда, рече ових дана у Будви: „Или Брисел, или марш у прошлост“.
