Аутор: Тихомир Бурзановић
Послије 2020. године, у нашој малој политичкој лабораторији догодио се један занимљив експеримент. Промјенила се власт, промијениле се фотеље, промијенили се говори на свечаностима, али једна ствар је остала изузетно отпорна на промјене – политичка потреба да се пронађе неко кога треба означити као опасност.
Јер шта би политичка сцена без опасности? То је као позориште без завјесе, кафана без приче или предизборни митинг без обећања. Недостаје главни реквизит.
Тако је стара машина страха наставила да ради. Само су се понекад промијениле етикете на флашама. Некада се продавала прича да државу може угрозити сваки знак другачијег идентитета, а онда се, послије промјена, појавио други страх – да ће се сваки знак тог идентитета претворити у политичку доминацију.
Политика, изгледа, има чудну способност да од једног симбола направи и опасност и спас у исто вријеме. Зависи само ко држи микрофон.
У тој великој представи око идентитета најзанимљивије је што сви говоре о грађанској држави, а често се понашају као да је грађанин биће са обавезним упутством за употребу. Може бити грађанин, али под условом да правилно мисли. Може бити слободан, али да његова слобода не буде превише видљива. Може имати идентитет, али да га остави код куће када иде у јавност.
То је она стара балканска дисциплина: толеранција до границе удобности.
Србин, Црногорац, Бошњак, Албанац, Хрват или било који други грађанин у здравој демократији не би требало да буду политички проблем. Проблем настаје онда када политичари од сваког идентитета направе гласачку машину. Тада човјек више није човјек, него статистичка јединица. Не пита се шта зна, шта ради и чему доприноси, него којој рубрици припада.
А рубрике су најомиљенији изум политичких чиновника.
Рубрика омогућава да се сложен човјек претвори у једну ријеч. А једна ријеч је много лакша за напад него стварна особа.
Посебна комедија настаје када се у све то умјеша Европа.
Европска унија, та велика административна машина са хиљадама правила и образаца, за домаће политичке потребе често постаје мистична земља у којој се свако види као будући спасилац. Сви су за Европу. Чак и они који се међусобно оптужују да су против Европе.
Европа је постала као породични гост којег сви желе позвати на ручак, али се претходно свађају ко ће сједити ближе њему.
Једни кажу: „Ми смо прави европски пут.“
Други одговарају: „Не, ми смо прави европски пут.“
А Европа, навикла на разне балканске загонетке, вјероватно само записује: „Поглавље отворено – питање разумијевања појма Европа још у обради.“
У тој политичкој комедији посебно је занимљива идеја да би нечији улазак у европске институције био проблем само зато што тај неко има одређени национални идентитет. То би значило да је Европа направљена за грађане без коријена, без језика и без породичног албума.
А Европа, бар у својој идеји, није музеј без људи. Она је замишљена као простор у којем различити људи могу заједно да живе.
Наравно, политичари су успјели и ту једноставну идеју да претворе у сложену расправу.
Код нас се понекад чини да је највећа опасност за будућност то што ће неко други добити прилику. Као да је туђи успјех доказ нашег пораза. Као да у политици мора увијек постојати побједник који све узима и губитник који све губи.
А демократија је, заправо, супротна томе.
Она није систем у којем једна група коначно побиједи све остале. Она је систем у којем нико нема право да трајно буде власник државе.
Ту је и највећи страх сваке затворене политичке логике: страх од нормалности.
Јер нормална држава је досадна за политичке спектакле. У нормалној држави нико не добија изборе зато што је открио новог непријатеља. Добија их зато што је направио бољи пут, школу, болницу, економију, институцију.
А то је много тежи посао.
Лакше је објаснити грађанину да је угрожен него му показати резултат. Лакше је произвести узнемирење него повјерење. Лакше је бити чувар заставе него градитељ система.
Зато је највећа опасност за професионалне произвођаче страхова једна сасвим обична ствар: да људи престану да се плаше.
Јер када страх изгуби публику, политичка представа мора да се заврши.
А онда остаје оно најтеже питање:
Шта смо стварно урадили за државу када смо престали да се свађамо око тога ко је крив?
Можда је управо то питање које би поставили и Стерија и Нушић да данас сједе у неком црногорском кафићу и слушају политичке расправе.
Вјероватно би се само насмијали и записали:
„Народи се мијењају, заставе се мијењају, владе се мијењају – али једна ствар остаје иста: најскупља роба на политичком тржишту је страх.“
Тихомир Бурзновић
