Пише: Милан Кнежевић
Данас би требало да честитам Бадњи дан и наступајући Божић, да позовем на слогу, мирбожање, праштање, пожелим здравља и напретка сваком дому, али како кад умјесто божићне ватре, пјесама, несташлука и дјечијих петарди, још чујемо пуцње непробола на Цетињу, и сваки је смртоносан да ми се чини како се и читава Црна Гора упокојила са невино настрадалима. И умјесто да сви заједно тражимо и одговоре и одговорност, јуче смо се поново удаљили једни од других, да више и не знам живимо ли у истој држави. Синоћ су они који би требало да су моја браћа, по хиљадити пут ј….и наше четничке мајке, тражили десант на цркве, манастире, окривили Србију и Вучића за цетињску трагедију, иако је та Србија на његов предлог, једина уз Републику Српску објавила Дан жалости, и још једном показала да ни ми, а ни они, немамо ближег који ће нас загрлити у страшној несрећи која нас је задесила. Зато с правом питам, против кога се јуче протествовало? Четника ( Срба ), Начертанија, цркве, попова, или је протест био заказан да се затраже одговори од институција. А онај који је први позвао на одговорност, читав живот бјежећи од исте, не сачекавши ни да пребројимо мртве, јуче није био на протесту, звучи познато, зар не? Нису протести за њега, он је ту да позове, закрвомути, и онда скокне до Дубаија, да са безбједне дистанце, као стари лешинар који је намирисао политичку крв, још једном прелети преко планине лешева да би политички преживио. За разлику од њега, ја истински позивам да се утврди постоји ли одговорност, почев од полиције, судова , тужилаштва, безбједносног сектора, министра, Владе, преко градоначелника и Скупштине Пријестонице, али и читавог друштва. Понављам, надлежне институције, а не Мило Ђукановић, морају утврдити има ли одговорности, субјективне, објективне, а моралну би свако од нас требало да носи. Црна Гора мора добити одговоре, и ако је цијена цетињске истине, да сви ми поднесемо оставке, сматрајте да сам је поднио. Али на оставку и одговорност не може позивати Мило Ђукановић који је у ове три деценије обесудио, похарао, обешчастио и закрвио Црну Гору, да би му сваки траг, да је правде, водио прво у тужилаштво а онда у Спуж. Зато позивам на одговорност и оне који га ниједном нису позвали бар на информативни разговор, јер ако Ђукановић ни за шта није сумњив, онда смо ми сумњиви, макар због тога што смо га све вријеме неоправдано и лажно сумњичили. Ухапсите бар нас који мислимо да Ђукановић треба да буде ухапшен. Није поштено да и он и ми будемо на слободи. Позивам и на одговорност оне који деценијама Цетиње и његове грађане убјеђују да смо им ми крвници већи него што су били Бушатлије, Латаси, аустроугарски и талијански окупатори против којих су се наши преци заједно борили и гинули. Оне који преко Фејсбука и Инстаграма Цетињанима објашњавају да смо им спремили каме, јаме и жице, да их за шаку динара и рубаља, у славу “српског света” геноцидирамо и раселимо. А онда организовано пођу на Томпсонов концерт у Дубровнику, и у психотичном делиријму “самоодбране” пјевају о клању Срба да се и сам Томпсон пренеразио. Толико зла и мржње се посијало у овој земљи да нам ни ови НАТО психијатри које је обећао Спајић не могу помоћи. Чим нас буду видјели овако подијељене и закрвљене, побјећи ће главом без обзира, и предложити генералном секретару НАТО- а да нас избаце из алијансе, јер смо ми, овакви какви смо, довољни сами себи, а све мање иком другом потребни. Ако наставимо овако да се мрзимо никакви закони о одузимању оружја неће вратити сигурност у домове грађана. Кад нам законом буду одузели ватрено оружје, убијаћемо се сјекирама, вилама, косијерима. А кад нам и то законом одузму, убијаћемо се закуцавањем аута и камиона једни у друге. А кад нам законом буду одузели и моторна возила, убијаћемо се кашикама, виљушкама, четкицама за зубе, шољама од кафе и чаја. А кад нам законом одузму посуђе и четкице за зубе, у Црној Гори има толико камења, да ћемо се вратити у камено доба, и једни другима просипати лобање као лубенице док се до посљедњег Црногорца или Србина ( како вам драго) не истражимо. Нема тог закона који може зауставити мржњу, али ако је ишта у нашој крви остало од наших предака, вријеме је да спасавамо ову земљу. Макар то било под неким новим бријестом, ако нови почетак треба да буде на Цетињу, наше руке су испружене за братски загрљај, договор и молитву.
За будућност Црне Горе
Милан Кнежевић
