Пљачка корита ријеке Мораче не може се објаснити појединачним пропустима, случајним грешкама или неефикасношћу администрације. Ријеч је о континуитету одлука које су, под плаштом законитости и јавног интереса, произвеле супротан ефекат, трајну деградацију ријеке и угрожавање једног од најзначајнијих водоизворишта у држави, саопштио је данас предсједник Одбора директора Регионалног водовода Црногорско приморје, Зоран Лакушић.
Он је подсјетио да је одлука Министарства пољопривреде из 2017. године о увођењу мораторијума на експлоатацију шљунка из корита Мораче формално представљена као мјера заштите ријеке и изворишта Боље сестре.
„Међутим, оно што је услиједило показало је да је забрана експлоатације отворила простор за нову, институционално софистициранију форму девастације, кроз пројекат такозване „регулације тока ријеке Мораче“. За овај пројекат држава Црна Гора издвојила је 24 милиона еура. Умјесто улагања у очување природне динамике ријеке, средства су искоришћена за интензивне захвате у њеном кориту, који су произвели штету већег обима и трајнијих посљедица него претходна нелегална експлоатација шљунка“, додао је Лакушић.
Како је казао, стручна и научна јавност је у више наврата упозоравала да тзв. регулација тока нарушава природну хидродинамику Мораче, пресјеца подземне токове и директно утиче на смањење издашности водоизворишта Боље сестре.
„Та упозорења нијесу била политички мотивисана, већ заснована на хидролошким и геолошким анализама. Ипак, она нијесу имала готово никакав одјек у институцијама које су доносиле и спроводиле одлуке. Посебно забрињава податак да је Главни град Подгорица 2016. године од експлоатације шљунка из корита Мораче наплатио свега 3,91 еуро. Овај износ је симбол потпуног институционалног слома система заштите јавног интереса. Када се девастација ријеке, угрожавање водоснабдијевања и трајна деградација простора сведу на неколико еура, постаје јасно да проблем није у недостатку прописа, већ у њиховом свјесном обесмишљавању“, рекао је Лакушић.
Истакао је да је мораторијум на експлоатацију, праћен недовољном и селективном контролом, довео до парадоксалног ефекта, раста нелегалних активности.
„Док су формални надзори постојали на папиру, корито Мораче је настављено да се продубљује, шљунак је одношен без јасне евиденције, а економска корист приватизована. Посљедице таквих активности нијесу остале у домену приватног интереса, оне су пренесене на државу, са дугорочним и тешко поправљивим посљедицама“, навео је Лакушић.
Он је нагласио да се питање одговорности не може свести на политичку или моралну димензију.
„Кривични законик Црне Горе јасно препознаје оштећење животне средине као кривично дјело. Ипак, упркос размјерама штете и дуготрајности процеса, изостале су озбиљне истраге и судски епилози. То одсуство реакције додатно релативизује саму идеју правне државе“, додао је Лакушић.
Рачуница је, казао је, једноставна и поразна – држава је издвојила 24 милиона еура за пројекат који није зауставио девастацију, већ је институционално легитимисао.
„Истовремено, кроз нелегалну експлоатацију шљунка остварена је огромна приватна добит, док је јавни интерес остао без заштите. Резултат су нарушени екосистеми, угрожено водоизвориште Боље сестре и озбиљна пријетња водоснабдијевању црногорског приморја. Пљачка корита Мораче данас је видљива и голим оком, али и на сателитским снимцима. Оно што је мање видљиво, али једнако важно, јесте одговорност институција које су имале знање, овлашћења и средства да такав сценарио спријече и нијесу то учиниле. Све док се не утврди ко је доносио одлуке, потписивао пројекте и надзирао извођење, Морача ће симболизовати систем у којем држава својим пропустима и неодговорношћу финансира сопствену девастацију“, поручио је Лакушић.
