Преносимо интегрално ауторски текст Милорада Гогића, некадашњег судије и предсједника Уставног суда Црне Горе:
Предлогом Закона о измјенама законика о кривичном поступку предложене су измјене законика у дијелу трајања притвора, чијим усвајањем би се, за кривична дјела организованог криминала, тероризма, ратних злочина као и за кривична дјела за које је прописана казна дуготрајног закона, на образложени предлог државног тужиоца, притвор могао продужити за још двије године, а такође, предложене измјене предвиђају и да против оваквог рјешења којим се продужава притвор жалба
није дозвољена.
Тако постављен предлог правно је неприхватљив и, још важније, правно несхватљив.
Предложеном забраном изјављивања жалбе на одлуку којом суд одлучује о нечијој слободи најгрубље се крши и само право на одбрану, које је много шира категорија од права на правни лијек и кривични поступак се своди на средњовјековно-инквизицијски, у ком окривљени остаје не само без слободе, већ чини се пада у заборав система у ком, тако, нема ни душу ни права, као што има сваки човјек који је, иако притворен, и даље човјек. С правом да, уколико се и нађе у притвору, вјерује да ће се исти једном и завршити.
Даље, говорећи о продужењу и контроли притвора након подизања оптужнице, мимо рокова који су јасно прописани чланом 179 ст 1 Законика о кривичном поступку, тачније о предлогу да притвор за поједина кривична дјела може трајати још дуже, а најдуже још двије године, дакле укупно пет година, оваквом предлогу могло би се приговорити у дијелу уставности, законитости, али прије свега и најважније, у дијелу хуманости.
Сам дух и образложење оваквог, правно говорећи, апсурдног предлога, у сржи, садржи низ опомињућих чињеница- да се у циљу помоћи суду да свој посао не врши и не завршава суђењем у разумном року, што је једно од основних постулата правде, продужава притвор због- како је то наведено, комплексног судског поступка претежно у кривичним ђелима организованог криминала, у којима, тачно је, често постоји већи број окривљених, велики број свједока или обиман доказни материјал, али неспорно мора постојати знање и искуство поступајућих судија да се, и без неоправданог продужавања притвора, кривични поступак оконча у за то садашњим законом
прописаним роковима. Јасније говорећи, уколико поступајући суд није донио првостепену одлуку у року од три године од подизања оптужнице, како то предвиђа Законик о кривичном поступку, та кривица је на суду и не смије се приписивати окривљеном- а предложеним рјешењем да се притвор и након овога може
продужити за још двије године, личи на кривицу или још тачније- на казну за нешто за шта можда он и није крив, од чега га јасно и штити презумпција невиности.
Уставни суд је прије десетак година као неуставну укинуо дио одредбе члана 175 ст 1 тачка 4 Закона о кривичном поступку, којом је било прописано да се, када су у питању кривична дјела за која се може изрећи казна затвора у трајању од десет година или тежа казна, а дјело је нарочито тешко због последице или начина извршења, притвор може одредити и придужити и због ремећења јавног реда и мира.
С обзиром на произвољност коју је овакво законско рјешење носило са собом, Уставни суд је тада проблематизовао ремећење јавног реда и мира као услова који би, као процесни критеријом за одређивање притвора, онда испуњавало свако учињено кривично дјело, што би довело до свођења притвора на неизоставни дио кривичног поступка, супротно од онога што он јесте и мора да буде- мјера којом се обезбјеђује несметано вођење киривичног поступка и присуство окривљеног у самом кривичном поступку, али искључиво онда када се, како то јасно и закон наводи, иста сврха не може остварити другом мјером.
Такође, сам Устав Црне Горе у члану 30 одређује да лице за које постоји основана сумња да је извршило кривично дјело може бити задржано у притвору само ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка.
Предлогом да протвор након подизања оптужнице до доношења првостепене пресуде за одређена кривична дјела може трајати пет, а не, као сада, три године, директно би се прекршио члан 32 Устава Црне Горе, који гарантује да свако има право на суђење у разумном року. Исто је гарантовано и Законом о заштити права на суђење у разумном року.
Такође, суђење у разумном року није унапријед мјерљива категорија, а приликом одређивања њене уставноправне и конвенцијске прихватљивости потребно је проћи кроз цјелокупан судски процес, па само одређење да притвор може тајати и до пет година носи са собом опасност од стварања такозваних лијених судова, у којима окривљени више не би било окривљени већ жртва судске динамике вођења кривичног поступка.
Као право које је у суштини саставни дио правде, суђење у разумном року осим Европском конвенијом о заштити људских права и основних слобода, препознато је у најважним
међунардоним документима која се баве заштитом људских права: Универзалној декларацији о људским правима али и Међународном пакту о грађанским и политичким правима.
Ипак, у самој Европској конвенцији о људским правима и основним слободама ово право постављено је најшире- као неодвојиви дио прије свега правичног поступка- у којима окривљени дужином трајања поступка не смије добити статус жртве.
И док надлежни предлажу измјене Законика о кривичном поступку којима не помажу ни суду, ни поступку, а најмање помажу окривљеном, као одбрана човјека за коју се као одговорни грађани и правници морамо изборити остаје она задње поменута теза у овом правном тумачењу- хуманост.
У сјећању на дане када сам као истражни судија сате и дане проводио у судницама тада
Општинског суда Титоград, Основног суда у Подгорици и Вишег суда у Подгорици, размишљајући да ли су поред материјалног испуњени и процесни услови за одређивање притвора окривљеном, остаје само човјек- тај тешки људски тренутак у ком окривљени схвати да више није слободан, док потписује доставницу којом потврђује да је примио рјешење о одређивању притвора, тврдим, у себи окаје сва кривична дјела овог свијета која, макар још увијек не доказано, у том тренутку
није ни починио.
Оваквим законским рјешењем окривљени остаје усамљен, у раљама Андрићевог јунака, ком, свјестан да је законом унапријед обесмишљена његова борба, у притвореној слободи која, ако се и заврши након пет година, више никада неће бити слобода, и без изречене казне унапријед пресуђује хладно лице Латифаге- Карађоза ријечима: „Под мојом липом заиста нема хлада.“
Аутор: Милорад Гогић, некадашњи судија и предсједник Уставног суда Црне Горе
