13. марта 1975. упокојио се српски писац Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност, члан Српске краљевске академије.
Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу и докторирао историју у Грацу 1924. делом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. У Првом светском рату хапшен је и интерниран због изразите просрпске орјентације, а између два светска рата био је амбасадор Краљевине Југославије у Берлину. У младости је писао песме („Ex ponto“, „Немири“, „Лирика“). Приповедач снажне имагинације, изузетан познавалац Босне, одликовао се ванредном чистотом језика и стилом, префињеним психолошким анализама.
Овако је говорио велики Иво Андрић:
-Ако, са крајњим напором, човеку који стари пође за руком да се одржи уредан и чист, то је стерилизована чистоћа апотеке а не чистоћа цвета.
-Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна.
-Целог века се лечимо од несретног детињства.
-Чим једна влада осети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање, треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога.
-Човека ћете најбоље упознати ако га посматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно.
-Човек који не воли није способан да осети величину туђе љубави, ни снагу љубоморе, ни опасност која се у њој крије.
-Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!
-Да је шутња снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и деца воле да причају.
Фото: Википедија
