Данас, када широм земаљске кугле букте ратне стихије и када у готово свим медијима насловне стране заузимају страхоте страдања у Украјини и на Блиском Истоку и када се нерадо присјетимо да се на микроплану исто догодило и у бившој Југославији 1991. године, неопходно је да освјежимо своје памћење да је и у том злом времену постојао један човјек чија је политика тих дана била мир и суживот међу различитим народима, односно управо оно штo Нова српака демократија снажно заступа и промовише у Црној Гори. Говорим о доктору и академику Јовану Рашковићу, оснивачу Српске демократске странке у Хрватској.
Све чешће ових дана разноразни колумнисти, политички аналитичари, политиколози, грађански активисти и бројни други улажу велике напоре не би ли Нову српску демократију представили као нешто што није и како би на силу искривили њена идеолошка начела, те одржали лажну слику коју је осмислио бивши режим у свом настојању да Црну Гору држи у константном страху од „унутрашњих и спољњих непријатеља“.
На велику жалост свих горепоменутих, наша дјела говоре много више од њихових неистинитих ријечи и конструкција, и евидентно је да политика помирења за коју се залаже Нова српска демократија на челу са предсједником Андријом Мандићем, даје резултате које очекују грађани Црне Горе.
Горепоменута група разних душебрижника, која је у прошлости у једном или другом облику подржавала погубну и погрешну политику бившег режима, у свом непрекидном помињању тих несрећних деведесетих година и напорима да нашу странку веже за све њихове негативне аспекте, посебно када се узму о обзир неке скорије одлуке једне сусједне државе, вјешто прескаче и изоставља лик и дјело Јована Рашковића, јер су свјесни да његова начела и политика коју је заступао у потпуности руше њихов искривљени концепт.
Као својеврсни српски Ганди, Рашковић се у том лудом времену, док се свуд око њега звецкало оружјем, на сваки њему доступан начин борио и трудио да сачува свој народ и мир о којем се тада најмање говорило. За разлику од свих главних актера тог времена, доктор Рашковић је своја начела вјечно обиљежио једном реченицом обраћајући се крајишким Србима – „Ја нећу да будем и нисам ваш вођа, већ сам слуга српског народа“.
Лик и дјело доктора Рашковића можда је најбоље окарактерисао Добрица Ћосић, рекавши да је „у бездушну политику унио душу, а у националну идеологију хуманизам“. Рашковић је у том времену када је мало ко слушао оног са друге стране, унио једну дозу сензибилитета, истичући да разумије потребе и осталих народа, не само Срба, супротстављајући се шовинизму упућеном српском народу, који и данас можемо свакодневно видјети у разним медијима у Црној Гори, али и шире, једним демократским и миротворским приступом.
Велика је тековина, драги грађани, када са ове дистанце погледамо деведесете, то што смо ми у Црној Гори, упркос свим разликама које су постојале и које и данас постоје, више пута сачували мир. Исто тако је изузетно важно, да узевши све ово у обзир, ми данас у нашој земљи имамо политичку организацију која се бори за национална питања српског народа на сличан начин како је то у Хрватској желио др Јован Рашковић, разумјевши све друге народе и тражећи заједнички језик са њима. Наравно, наша обавеза је утолико већа, јер Срби чине најмање једну трећину, док српским језиком говори већина грађана Црне Горе.
Велики је благослов што у нашој земљи његујемо различитост мишљења и што смо, вјерујем, једном за свагда уништили оне деструктивне мисли и идеје из деведесетих година, које је прије пар година покушао да потегне режим у нестајању. Ако оне и постоје, зачаурене су у ехо-собама маргиналних организација и људи који су се у потпуности отуђили од народа и његових жеља.
Неће поћи за руком разним интересним групацијама да сруше политику помирења коју промовише наша странка, јер то је највећа тековина која је уз слободу освојена 30. августа 2020. године.
Будућност српског, али чврсто сам увјерен, и сваког другог народа у Црној Гори је у помирењу и изградњи заједничке будућности коју промовише Нова српска демократија. Нека нам на том путу свјетионик буде гандијевска мисао др Јована Рашковића, а као вјечна опомена служи све оно што се нажалост десило када су његове идеје одбачене.
