
,,Његоша и његову мисао нико не може срушити, нити сахранити, може само срушити себе, односно сопствену лаж. А ми да се Његошевом мишљу, кроз вјекове прије и после, богатимо изнова и изнова. Ако га слажемо, себе смо слагали! Треба да будемо дио новог и вјечитог рађања Његошеве Црне Горе, Српства, човјека, свједочења, дубине људске мисли”- казала је ЗА ,,Новости” проф. др Јелица Стојановић предсједница Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори и додала да је Његош свједочио исконско биће људскости, историје, Црне Горе, српског језика и бића.
,,Његош нам је простор и прозор. Нека Црна Гора буде достојна Његоша, као што је Његош градио Црну Гору на српској, и у склопу тога и црногорској величини. Нека то буде пут да се вратимо Његошу, његовом завјету, његовој цркви на Ловћену.
,,Нисам за то да рушимо, него да градимо. Ако је нешто ужасно срушено (завјетна капела на Ловћену), потом на основу тога ужасно погрешно срушеног, ново саграђено (Маузолеј), нека само себи буде споменик, и свима нама подсјетник. Нема рушења, само грађења! Треба васпоставити величанствено, узалуд и ужасно срушено. Као поука да нам буду они који су рушили, преточено у јединствену историју и трагедију „седам Његошевих сахрана“! Да се тога сјећамо са тугом, али и да нам то да снагу да неправду, мислим ријетку у свјетској историји, исправимо.
Стојановић додаје да се ријеткопо имену једног ствараоца назива наука, дио науке, али постоји шекспирологија, постоји његошологија… Само тих наука треба истином, срцем, душом, потом и знањем бити достојан, треба се огледати у њима.
,,У складу са тим у последње вријеме није била Црна Гора. Тога су огледало уџбеници, планови и програми. Тиме је била угрожена генерација наших ученика, наше ђеце. Његош без Његоша, Црна Гора без Црне Горе! Његошу се нећемо вратити ако селективно приступамо његовом бићу и ђелу тако што ћемо најљепши дио његовог стваралаштве одстранити, занемарити, као што је чинила претходна власт, што је евидентно и кроз наставне планове и програме у Црној Гори, преточено и у уџбенике.
Његош је био једна, и јесте, од најмудријих глава, не само Црне Горе и Српства, него и људског рода. Уз то, веома образован, начитан, о чему свједочи и његова библиотека, био је, у оном тешком времену, познавалац свјетских језика и литературе. Мудра глава Српства и свјетске мисли. И ми сад, с обзиром на просвету и представљање у Црној Гори, наслеђено и непромијењено, хоћемо да узимамо само мрвице Његошевог величанственог дјела, да његово величанствено наслеђе, наспрам ситних интереса, умањујемо.
Проблем именовања језика у каталогизацији библиотечке грађе настављен је и после пада бившег режима у Црној Гори. Да ли се с том „акцијом“ стало?”- казала је Стојановић.
Додаје да је Његош славио и прославио Српство и српски језик и дјелом и ријечју. У сусрет отварању библиотеке Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у Никшићу, покренули смо комуникацију са Централном библиотеком „Ђурђе Црнојевић“ (која је надређена свим библиотекама у Црној Гори) о начину и условима нашег учлањења у ЦОБИСС систем. Добили смо одговоре да пријаву за учлањење треба да поднесемо на црногорском језику, што ми, разумије се, нисмо прихватили. С друге стране, саопштили су нам да тзв. нормативна (ЦОНОР) база аутора такође мора да буде на „црногорском језику“. Предочили су нам да по аутоматизму, све што иде преко Централне библиотеке, бива у ЦОНОР бази препознато као црногорски језик и црногорска ћирилица. Испоставило се да истина није у сагласју са оним што нам је саопштено. Ангажовали смо адвоката, испоставило се да сваки савремени аутор, обративши се нашем друштву, може да тражи да му се промијени име језика и писма. То може да тражи и сродник. Не треба одустати.
Многи су се обратили за провјеру и тражили измјену, што је и спроведено. Изгледа да се софтвер предомислио?! Међутим, проблем је што је цјелокупно српско језичко и књижевно наслеђе, оних који нису међу живима, подведено под „црногорски језик и црногорску ћирилицу“. Ту су и Петровићи (Петар И Петровић, Петар ИИ Петровић Његош, краљ Никола, и тако редом).
На историјским и научним основама, црногорски језик не постоји. Име је, политичком моћи, уведено након референдума. То је само преименован српски стандардни језик или промовисани дијалекти српског језика који постоје изван Црне Горе. То просјечан средњошколац зна. Прије тога ни име за језик у историји свих простора садашњих простора Црне Горе, није постојало. Језик се на свим просторима који су ушли у простор државе данашње Црне Горе, једино звао српским именом.
Казала је да је очекивала да ће на попису бити већи проценат оних који говоре српским језиком.
,,Мада сам свјесна да је готово половина нашег становништва расла у условима репресивне политике која је све што има српски преџнак скрајњивала. Срби нису могли добити посао у државним институцијама, на уџбеницима је писало – црногорски језик, примани су предавачи који форсирају тај преџнак. Форсирана је понављана политизована флоскула, ако се држава зове Црна Гора, име језика треба да носи тај преџнак, што је у науци и лингвистици неважно. Језик има своје историјско, научно, наслеђено име и то му се не може мијењати. Осим у Црној Гори у одређеном периоду.
Предсједница Матице српске друштва чланова у Црној Гори проф. др Јелица Стојановић подсјећа да су први дан Његошевог рођења прогласили за свој дан (од 2017. године), што се код нас реализује као Дани Матице српске – ДЧЦГ. Сваке године се манифестује као културно и научно славље подстакнуто и надахнуто несагледивом трпезом Његошеве ријечи. Тако се наставља и ове године. Хвала Богу, то се проширило, као сјеме бачено у добру земљу. Шири се, и шириће се јер је Његошева дубока ријеч сјеме бачено у најдубљу земљу. Само треба да је заливамо и пратимо. И да је покушамо бити достојни!
Стојановић позива да се Црна Гора враћа себи сваки трен, сваки дан, а дан, како рече пјесник Бато Ђурковић, „потраја шест стољећа“. И трајаће тај дан у вјечности. Тридесет година репресалије и тортура (са још наслеђеним деценијама) учинило је своје. Треба истрајавати на истини, историјском наслеђу, никога не повређујући. Нека свак потражи истину! Овђе ће је доста лако наћи. Нека завири у Његоша. А још боље дубље утоне!
Да цитирам општепознате стихове „Српски пишем и зборим / Народност ми србинска…“. Његош је у сваком сегменту свог бића и дјела то и пројавио… И свог доживљаја Црне Горе.
Хоће ли Црна Гора сада да му одузима оно што је недвосмислено сабрано у његовом ђелу?!
Косово је у „Горском вијенцу“ исходиште народа Црне Горе, која је постала колијевка збјега након Косовске битке. Црна Гора је за Косово везана завјетом да се врати изгубљено царство, да буде искра слободе и васкрсења српства. Као продужетак ове „искре слободе“ јавља се нова искра оличена у Карађорђу (који „дуну живот српској души“), исказана у „Посвети“. „Горским вијенцем“ Његош је исказао дубоку везаност за дух српског народа, за његову трагичну величину, несаломиву снагу.
Извор: Новости онлине