Аутор: Тихомир Бурзановић
Понекад једна политичка синтагма боље опише дух времена него десетине страначких програма. Тако је и са поруком коју је предсједник Нове српске демократије Андрија Мандић изговорио у Скупштини Црне Горе – „нови српски одговор за ново вријеме“. Независно од тога да ли се неко слаже са његовим политичким ставовима или не, тешко је порећи да је ријеч о формулацији која представља покушај да се затвори једно дуго политичко поглавље и отвори ново.
Црна Гора већ годинама живи у атмосфери у којој се политички сукоби најчешће воде око прошлости. Историја је постала највећа политичка арена, док су будућност и развој често остајали у другом плану. У таквом амбијенту сваки покушај да се политички фокус помјери ка ономе што долази неизбјежно изазива отпор. Не зато што је нужно погрешан, већ зато што ремети навике политичке сцене.
Мандић је у свом обраћању покушао управо то. Његова теза није била да Срби у Црној Гори треба да одустану од свог идентитета, већ да је могуће истовремено чувати националну самобитност и градити европску будућност државе. Управо у томе лежи суштина поруке о „новом српском одговору“ – не у одрицању, већ у другачијем политичком приступу.
Такав приступ представља одмак од старих политичких ровова у којима су се Срби у Црној Гори често посматрали искључиво кроз призму сталног конфликта са државом. Данас је политичка реалност битно другачија. Представници некадашње опозиције учествују у власти, одлучују о државној политици и преузимају одговорност за њене резултате. То је суштинска промјена политичке парадигме.
Наравно, критичари ће рећи да је ријеч само о политичком маркетингу. И то је легитимна примједба. Свако има право да сумња у искреност политичара. Али једна ствар се не може игнорисати – политичке околности данас су суштински различите у односу на период прије 2020. године. Сама чињеница да су се односи на политичкој сцени промијенили показује да су се промијенила и правила игре.
Посебно је занимљив Мандићев подсјетник да је Нова српска демократија још од свог оснивања у програму имала опредјељење за чланство Црне Горе у Европској унији. Та чињеница често је остајала у сјенци политичких спорова око других питања. Данас, када је европска интеграција практично постала заједнички именитељ већине парламентарних актера, добија другачију тежину.
Истовремено, вриједи поставити питање зашто дио опозиције са толиком резервом дочекује сваку поруку која долази од Мандића, чак и онда када се она односи на европску будућност земље. Ако је Европска унија заједнички циљ, зар није логично да се поздрави сваки политички актер који том циљу даје подршку? Или европски пут постаје прихватљив само онда када га заговарају „прави“ политичари?
У томе лежи извјесна политичка иронија. Годинама су поједини критиковали српске странке да су наводно антизападне и антиевропске. Када те исте странке недвосмислено потврђују европску оријентацију, критика не престаје – само мијења облик. Испада да проблем није европска политика, већ они који је изговарају.
И ту се открива један занимљив парадокс савремене црногорске политике. Појединим актерима као да је прихватљивије да политички противник остане заробљен у старој улози него да се политичка сцена развија и мијења. То је комфор познатих подјела: лакше је водити битке против слика из прошлости него се суочити са новим околностима.
То, наравно, не значи да Нова српска демократија или Андрија Мандић треба да буду изузети од критике. Напротив. Свако ко учествује у власти мора бити изложен озбиљној јавној контроли. Али је једнако важно да критика буде усмјерена на конкретне политичке потезе, а не искључиво на политички идентитет или историјску етикету.
Мандићев позив да се разговара о будућности, без обзира на различите погледе, заслужује пажњу управо зато што политички дијалог у Црној Гори већ предуго функционише по принципу међусобне дисквалификације. Земља која се налази на прагу завршне фазе европских интеграција не може бесконачно остати талац политичких подјела из деведесетих или двехиљадитих година.
Политичка зрелост не значи одустајање од идентитета. Она значи прихватање чињенице да демократско друштво функционише управо зато што различити идентитети могу да сарађују око заједничких циљева. Ако је чланство у Европској унији један од тих циљева, онда није пресудно ко је Србин, ко је Црногорац, ко је Бошњак или Албанац, већ ко је спреман да институције учини ефикаснијим, правосуђе независнијим, а економију конкурентнијом.
Политички противници ће и даље тврдити да је све ово само ново паковање старе политике. Присталице ће, с друге стране, говорити о историјском заокрету. Истина ће, као и обично, зависити од резултата. Политичке идеје не живе од добрих слогана, већ од конкретних учинака.
Управо зато ће и синтагма „нови српски одговор за ново вријеме“ своју праву вриједност добити тек ако буде праћена политикама које доносе стабилност, економски напредак, институционалне реформе и јачање међунационалног повјерења. Ако се то догоди, ова формулација могла би остати упамћена као симбол једне политичке трансформације. Ако не, остаће само још једна добро осмишљена политичка реченица.
За сада, међутим, она је већ постигла један ефекат – натјерала је политичку сцену да разговара о будућности, а не искључиво о прошлости. А у земљи која је деценијама живјела од историјских спорова, и то је промјена коју не треба олако потцијенити.
На крају, можда највећи значај ове идеје није у томе што нуди готове одговоре, већ што поставља ново питање: може ли српска политика у Црној Гори бити истовремено национално самосвјесна, институционално одговорна и европски оријентисана? Ако је судити по актуелним политичким процесима, то питање више није теоријско. Оно је постало дио свакодневне политичке стварности. А управо од начина на који ће на њега одговорити и власт и опозиција зависиће каква ће бити Црна Гора у годинама које долазе.
