Бивши инспектор државне безбједности Драгомир Мишко Ћаласан у емисији “Наглас” истакао је да је случај отмице у Штрпцима специфичан и да је поразно да су страдали невини људи, те да нико осим једног припадника паравојне формације није осуђен, иако је он именовао на суђењу све који су учествовали у том злочину. Демир Личина из НВО “Штрпци против заборава” каже да и након 30 година нема политичке воље да се ријеше случајеви ратних злочина. Адвокат Велија Мурић наводи да је почетком 90-их почињено много злочина у којима још има пуно непознаница, те да Врховни суд није поступао како доликује. Иван Радуловић испред НВО Грађанска алијанса наглашава да није добро да се релативизују злочини, ни у Лори ни у Морињу.
Како је казао Личини више од 30 година породице су препуштене саме себи, нема системске подршке, посмртни остаци страдалих нијесу нађени, када су у питању Штрпци, а нијесу пронађени ни извршиоци ни налогодавци.
“Системски однос државе не постоји. 32 године након злочина нема задовољења правде. Држава мора да нађе посмртне остатке страдалих и злочинце, да покушамо да исправимо неправду која је направљена породицама жртава”, казао је Личина.
Бивши инспектор државне безбједности Драгомир Мишко Ћаласан који је радио на случају отмице у Штрпцима, истиче да се потпуно слаже са Личнином и да је у праву када је у питању однос државе према овим жртвама. Ово је специфичан случај, јер се десио на територији Србије, али су страдали наши грађани.
“1995. вођена је једна акција у којој је ухапшен један од припадника паравојних формација и у том поступку гдје сам ја дјелимично водио истрагу, испричао је све и признао чак да је убио два лица. Објаснио је како се све то десило. Те формације су биле везане за безбједносне службе Републике Српске, именовао је доста лица која су у томе учествовала. Дио лица је био у Србији дио и БИХ, па нијесмо могли даље да радимо. Касније смо могли да тражимо помоћ и сарадњу са БИХ и РС и Србијом, али не би добили ништа. За мене лично то је на неки начин било поразно сазнане да су невини људ скунути са воза и убијени, бачени у језеро код Вишеграда”, нагласио је Ћаласан.
Истиче да би било добро да се отворе досијеи из службе безбједности да се види шта је једини осуђени Небојша Ранисављевић говорио пред судом.
Он је нагласио да злочинци до којих су могли да дођу у појединим злочинима су процесуирани, али већина је била ван Црне Горе и до њих нијесу могли да дођу.
“Имао сам утисак да није било политичке воље да се утврди која је то веза и зашто су у неким случајевима довођени људи у Црну Гору да буду убијени. Очигледно је био и неки лукративни мотиви за те злочине, јер то су били криминалци”, казао је Ћаласан.
Велија Мурић, адвокат и извршни директор Црногорског комитета правника, каже да је почетком 90-их почињено много злочина око којих још има пуно непознаница, као што су случај Морињ, случај геноцида Буковице, депортације, случај страдања дјечака Дацића на дан интервенције НАТО.
Што се тиче Штрпаца не слаже се са ставом да су то урадиле паравојне формације.
“Командант те назови паравојне јединице је био на јаслима војске РС, та војна јединица је контролисала тај простор, а ако је некој групи било дозвољено да ради то што здрав човјек не може да замисли, онда је то свакако њихова одговорност. Током претреса продефиловало је неколико људи који је Небојаша Ранисављевић тада имановао као извршиоце. Што нијесу оптужени и други? Зашто тужилац није пресавио табак и оптужио оне које је Ранисављевић именовао као извршиоце, то не знам. Тада су они били у судници, а тужилац је нијемо гладао и нека му служи на част”, казао је Мурић.
Иван Радуловић испред НВО Грађанска алијанса, каже да изјава господила Личине најбоље говори какав је однос према породицама свих жртава злочина почињених на територији ЦГ.
Код случаја Штрпци поставља се питање зашто након проглашења независности држава није могла да поступа и на праву начин приступи рјешавању ратних злочина.
Каже да је постојао дискриминаторни однос власти, па тек данас у 2025. штрбачке жртве, али и друге жртве ратних злочина добиле су статус цивилних жртава рата. Ресорни министар је најавио да ће одлучивати о тим једнократним обештећењима, па да видимо колики ће то бити износи.
Ћаласан је о случају логора Лора казао да је познавао неколико жртва и разговарао је са двојицом. Једна од њих му је испричао о стравичним сценама и шта им је све рађено, а да нико из оне раније, али и ове власти није реаговао.
“Лора није оно што говори хрватски министар, већ логор. Они су били припадници ЈНА и у Лори су мучени. То је велики злочин чије жртве нијесу доживјеле никакву сатисфакцију, па су извињења наших власти помало мазохистичка. А Лора је била пакао у односу на Морињ”, каже Ћаласан.
Мурић каже да је неспорно да су у Лори извршени злочини и заслужили су да буду заштићени по свим правилима, али разлика између Лоре и Мориња је у томе што су наши људи отишли у Хрватску, а у Морињу су доведени Хрвати са хрватске стране, са територије која није била ратно подручје.
“Сви гледамо из свог угла. Врховни суд није радио како треба и ставио је баријеру на све то. Основни суд је водио бриљантно поступке, Виши суд је почео да потврђује те случајеве, али Врховни суд је одбио ревизионе захтјеве и у случају Морињ и у случају Калуђерски лаз”, казао је Мурић.
Радуловић додаје да је неспорно да је Лора била логор. Ако се пред Црну Гору стављају од европских партнера посебни услови, онда сматра да би и Хрватска морала да води рачуна и не релативизује злочине које су почињени, па и не прави посебне притиске на Црну Гору.
