
Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Србије Немања Старовић рекао је за РТС да српски народ спада у ред народа који су платили највећу цијену у Другом свјетском рату, када се говори о жртвама. Други свјетски рат за нас представља са једне стране извориште великог поноса због победе, али са друге стране осећамо велику тугу и бол због енормно великог броја жртава које смо поднијели, истакао је Старовић.
Дан сећања на српске жртве подсећа нас на крваву јесен 1941. године. Нико од нас не смије да заборави то шта се тада десило на данашњи дан.
,,Ово су дани када се сећамо Другог светског рата, који за нас представља са једне стране извориште великог и неизмeрног поноса због победе коју су наши славни преци однeли над окупатором, али са друге стране осећамо велику тугу и бол због енормно великог броја жртава које смо као народ поднeли”, рекао је министар Старовић на РТС-у.
Од 1. августа до 5. децембра 1941. године убијено је више од 30.000 грађана Србије. Да ли је баш та прва година рата за Србију била најтежа?
Старовић каже да је Краљина Југославије капитулирала 17. априла 1941. године. “Од половине маја имамо прве назнаке организованог отпора окупатору, испрва на Равној гори, а након напада Трећег рајха на Совјетски Савез, Комунистичка партија покреће устанак почетком јула, да би тај устанак захватио велике делове Србије током лета те године“, подсећа Старовић.
Указује да Равногорци 31. августа ослобађају Лозницу. Здруженим снагама оба покрета ослобађају и Горњи Милановац, Ужице, Пожегу, Чачак, да би се у октобру 1941. готово читава Србија западно од линије Београд–Краљево нашла под контролом устаничких снага, наводи Старовић.
Према његовим речима, то изазива веома оштру реакцију немачког окупатора. И већ 16. септембра 1941. године, командант Врховног штаба Вермахта, фелдмаршал Кајтел издаје наредбу у којој се за сваког убијеног немачког војника мора стрељати стотину српских талаца, а за сваког рањеног 50.
Покреће се талас ужасних репресалија према цивилном становништу на подручју окупиране Србије, рекао је Старовић.
,,На данашњи дан 1941. године у Крагујевцу је стрељено више од 3.000 српских талаца, међу њима и ученици Крагујевачке гимназије. Неколико дана раније у Краљеву је стрељено преко 1.800 српских цвила, по неким историјским подацима је значајно већи број. Фактички да нема града или вароши у Србији који није сурово пострадао те јесени“, истакао је Старовић.
Оно што додаје посебан слој трагедији у тој 1941. години јесте што крајем октобра долази до отворених и жестоких сукоба између припадника два покрета отпора који не успевају да предупреде или зауставе више састанака између Броза и Михаиловића. И то олакшава посао окупатору који током новембра и почетком децембра 1941. године практично слама покрет отпора на територији окупиране Србије, наводи Старовић.
,,Морам да нагласим да највеће стратиште на територији централне Србије представља некадашње стрелиште Краљевске војске у Јајинцима, где је окупатор доводио затворенике из логора на Бањици, из Топовских шупа, и где је 80.000 стрељено. Говоримо о Србима, Ромима и Јеврејима“, навео је Старовић.
Окупатор је практично под идентичним судским пресудама преких судова, пред истим стрељачким стројем стрељао српске родољубе, припаднике и подржаваоце и партизанског и равногорског покрета. Није правио разлике међу њима. И то нам служи, као некакав тужан подсетник на то, да никада више не смемо дозволити трагедију међусобних сукоба или грађанског рата, подвукао је Старовић.
Несумњиво је ослобођење Београда једна од најславнијих страница наше целокупне ратне историје, не само у симболичком смислу, када говоримо о томе да су партизанске јединице у садејству са Црвеном армијом ослободиле Београд као представницу наше државе, већ и када говоримо оперативно-стратегијској димензији, самтра он.
Према његовим ријечима, везе између српског и руског народа су веома снажне у дугом историјском трајању.
Када говоримо о свијету, када говоримо о нашој земљи, чини ми се да је и савремена технологија у потпуности променила лице планете, каже Старовић.
,,Али оно што се није променило, што је остало исто, то је колективна свест нашег народа, тај слободарски дух једног невеликог, али непокорног и непокореног народа који има истанчан осећај за правду, за добро и за зло. Чини ми се да је то део тог кода, вечитог кода нашег народа”, каже Старовић.
,,Због тога смо увек на страни слабијих, на страни потлачених и не миримо се са силом и неправдом и верујем да ће то бити случај док нас буде“, закључио је Старовић.