Пише: Тихомир Бурзановић
Постоји једна занимљива интелектуална дисциплина у савременој црногорској политици: узети историју, пажљиво из ње издвојити оно што одговара унапријед написаном политичком закључку, а онда остатак прогласити „пропагандом“. Историчар Драгутин Паповић у свом опсежном обрачуну са Андријом Мандићем ту дисциплину доводи готово до савршенства.
Основна теза је наизглед једноставна: српство Андрије Мандића нема ништа заједничко са српством Петровића-Његоша, а нарочито краља Николе. Краљ Никола је, по Паповићу, био прије свега Црногорац, док је његово српство било тек „политичко-пропагандно“. Мандић је, насупрот томе, представљен као носилац некаквог увозног, бјелашко-четничког српства, које је у суштини усмјерено против Црне Горе.
Проблем са овом конструкцијом је што је историјски крајње комотна. Она захтијева да краља Николу посматрамо као Црногорца онда када говори о држави, а као „пропагандисту“ онда када говори као Србин.
Другим ријечима: када краљ Никола пјева о Немањићима — то је пропаганда; када брани Црну Гору — то је његова „права“ идеологија. Историјска личност се тако раставља на резервне дијелове, па се сваки дио користи према тренутним политичким потребама.
То је, признаћемо, врло практичан метод.
Али историја није шведски сто.
Краљ Никола јесте био црногорски државник, али је истовремено био и човјек епохе у којој су се црногорски и српски идентитети прожимали на начин који данашње политичке категорије не могу лако да обухвате. Његова државна политика може се анализирати, критиковати и тумачити, али се не може из ње једноставно избрисати чињеница да је српство било важан дио јавног и културног самопредстављања династије Петровић-Његош.
Управо ту Паповић прави логички салто.
Он каже: српство краља Николе било је углавном декларативно, док је Мандићево српство политички конкретно. А онда из те разлике извлачи закључак да они „немају ништа заједничко“.
Па управо супротно.
Ако је једно српство било традиционално, династичко, културно и историјско, а друго политичко и савремено, то не значи да међу њима нема додирних тачака. Значи да припадају различитим историјским околностима.
Краљ Никола је живио у XIX и почетком XX вијека. Мандић политички дјелује у XXI вијеку. Један је имао војску, двор и међународно признату државу; други парламентарну странку, изборе, коалиције и институције савремене Црне Горе. Очекује ли се заиста да њихово српство буде политички идентично?
То би било отприлике као захтијевати од Његоша да пише статус на друштвеним мрежама како би доказао да је био модерни Црногорац.
Посебно је занимљива Паповићева употреба Устава из 1905. године. Чињеница да у Уставу нема изричите формулације о „српству државе и народа“ за њега готово постаје доказ да српство није било суштинско.
Али устав није попис душе једног народа.
Устав регулише државни поредак, а не све слојеве колективног идентитета. Да је логика Паповићевог доказа универзално примјењива, могли бисмо без много муке доказивати и да су бројни историјски идентитети „непостојећи“ само зато што нису ушли у један правни акт.
Још је занимљивије позивање на то што је Црна Гора тек 1897. успоставила дипломатске односе са Србијом. Заиста, државни односи Црне Горе и Србије били су далеко од идиличних. Али шта се тиме доказује? Да су постојали интереси, сујете, династичка ривалства и различити државни рачуни.
То се у XIX вијеку звало политика.
У Паповићевој интерпретацији, међутим, дипломатска дистанца постаје доказ идентитетске дистанце. Као да су двије државе морале да буду у сталном братском загрљају да би њихови народи могли дијелити културни и историјски идентитет.
Највећи проблем настаје када се однос краља Николе према 1918. години користи као коначни доказ да он „нема ништа“ са Мандићевим српством.
Наравно да нема.
Краљ Никола је бранио своју државу, династију и политички поредак. Мандић данас не брани монархију, нити може да брани државни систем из 1918. године. Он дјелује у независној Црној Гори, у њеним институцијама, и своје политичке ставове изражава кроз демократску процедуру.
А управо је ту једна од највећих иронија Паповићевог текста.
Он замјера Мандићу што српство не подређује тумачењу које му нуди дио црногорске суверенистичке историографије. Мандић, међутим, не мора да буде „исти Србин“ као краљ Никола да би имао право на српски идентитет.
Нити је краљ Никола власник српства.Нити је Паповић. Нити је, уосталом, Андрија Мандић. Српство није наследни лист који се једном политичком одлуком може овјерити или поништити.
И ту долазимо до најзанимљивијег дијела цијеле приче. Паповић замјера Мандићу што, како тврди, није одустао од свог политичког циља. Али истовремено му приписује готово магичну способност да једним тактичким потезом „промијени стратегију“ и постане некакав други човјек.
Шта би, заправо, било прихватљиво?
Да Мандић престане да буде Србин?Да престане да говори о српском језику? Да прихвати да је српска историја у Црној Гори само увозни производ? Да се одрекне предања Петровића?
Или је проблем управо у томе што он своје српство не доживљава као дозволу добијену из Београда?
Ту је, можда, највећа иронија.
Паповић настоји да докаже да Мандићево српство није аутентично црногорско, док Мандићев политички став управо може да се прочита као инсистирање да се о српском идентитету у Црној Гори не одлучује ван Црне Горе.
То је, у најмању руку, једна рационалнија позиција од оне која српство аутоматски третира као политичку пријетњу.
Традиционално српство Петровића није морало да значи негацију Црне Горе. Напротив, сама историја Петровића показује да је било могуће истовремено бити црногорски државотворан и српски културно-историјски опредијељен.
У том смислу, Мандићево српство не мора бити копија српства краља Николе. Оно може бити његова савремена интерпретација: српство које не тражи укидање Црне Горе, већ право да Срби у Црној Гори буду политички и културно видљиви без сталног испитивања националне исправности.
И ту се Паповићев текст, нехотице, враћа на почетак.
Ко је, заправо, опсједнут српством?
Мандић, који тврди да му нико не треба давати „увјерење о националној исправности“?
Или његови критичари, који су написали читаву студију да би доказали да је погрешан Србин?
Можда је најбољи закључак управо онај који Паповић сам нуди, само са другачијим предзнаком: „Циљ је исти, само је пут другачији.“
Ако је циљ да српство у Црној Гори више не буде третирано као историјска грешка коју треба исправити, онда је сасвим могуће да се путеви Мандића и Паповића управо ту коначно разилазе.
Краљ Никола је бранио Црну Гору на свој начин. Мандић је данас брани своје право да буде Србин у Црној Гори на свој начин.
Историја није дужна да их учини истим. Довољно је да покаже да ниједан од њих не може бити употребљен као доказ да други нема право на своје српство.
А можда је управо то оно што највише смета: идеја да Црна Гора може бити независна, демократска и своја — а да у њој истовремено живе људи који се осјећају као Срби, без потребе да за то траже дозволу било од Подгорице, било од Београда.
То би, за промјену, била прилично рационална идеја. И прилично црногорска.
Тихомир Бурзановић
