
Српска православна црква данас (27. јануара) слави Светог Саву првог српског архиепископа и просветитеља.
Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.
Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.
Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.
Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.
После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.
На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.
Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.
Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.
Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, на Врачару Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени – Спомен-храм Светог Саве.
Када се направи анализа броја храмова и манастира посвећених Светом Сави по појединим епархијама Српске православне цркве,из актуелног Календара Српске православне патријаршије, долази се до закључка да управо најећи број имамо у Црној Гори а то су: Манастир Савина-Херцег Нови, Манастир Светог Саве – Савина Главица-Грбаљ, храм Светог Саве у Манастиру Градиште- Паштровићи, храм Светог Саве –Његуши, храм Светог Саве- Крајни До-Ћеклићи, храм Светог Саве – Тиват, храм Светог Саве- Клинци- Луштица, храм Светог Саве – Херцег Нови, храм Светог Саве – Морињ, храм Светог Саве – Ђенаши- Паштровићи, храм Светог Саве – Крстац- Паштровићи, храм Светог Саве – Фрутак-Даниловград и порушени храм Светог Саве- Годиње – Црмница. До 1944. Цетињска богословија је била смјештена у манастирском конаку, у народу названом Биљарда, а богословски параклис св Саве налазио се у југоисточној кули у Биљарди.
Свечана пјесма у славу Светог Саве – прва и најдуговјечнија химна у Црној Гори
Интересантно је примијетити да је Химна Светом Сави прва и најдуговјечнија химна у историји Црне Горе. Сва дјеца у Црној Гори су прослављала Светог Саву и пјевала школску химну. Свети Сава је био празник који су сви празновали од малога до великога, од старца до дјетета на челу са краљем и господарем Николом I. које је написао пјесму Светом Сави 1912. године коју су дјеца у школама на Цетињу рецитовала у част Светог Саве.
На почетку историјата химни у Црној Гори стоји школска химна или свечана пјесма у славу Светог Саве, првог српског просветитеља, која је извођена на Цетињу четрнаест година раније од државне химне Књажевине Црне Горе.
Свети Сава као просветитељ званично почиње да се слави у Црној Гори као школска слава 1856. с појавом првих школе. Зато се у народу каже: „Свети Сава – школска слава“. На школским свечаностима ђаци су пјевали своју „Химну Светом Сави“.
О првој прослави Светог Саве као школске славе 1856. године свједочи писмо учитеља Филипа Радичевића, у коме пише сљедеће: „Свечана служба у цркви са више свештеника и ђаконом, потом обучени иду у школску салу, за које вријеме слави се процесија са звоњењем звона пјевајући тропар Светог Саве. Школска сала декорисана је сликама књаза Данила и књегиње Даринке. Узвишено постоље за господара и књегињу, а поред тога на другом асталу спрам иконе Светог Саве освећење водице које свештенство обавља. Iза тога држи говор најбољи ђак, по свршетку кога пјевају укупно ђаци: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, Српске цркве врховној светитељској глави, итд. I послије овог пјевања из руке књаза Данила награђује се најбољи ђак… (Братство, 12-13, Београд, 1908, стр. 63-64).
У броју бр.5 од 2.фебруара 1902. године„Глас Црногорца“ је прославу на Чеву овако забиљежио: „Пошто је одстојана св. Литургија коју су служили: Крсто Вукотић и Лука Николић ђаци су се пјевајући химну Св. Саве, вратили у школу. Светосавској прослави присуствовали су мјесни главари и мноштво народа из четири општине“
Државни празник – дан Светог Саве свечано је обиљежаван и у Краљевини Црној Гори. Краљ Никола и као пјесник је дао допринос обиљежавању прославе пред Савиндан 1912. године написавши дугу и поучну „Пјесму Светом Сави“.
Данас, нажалост, ђаци немају своју школску славу ни химну, а прву и најдуговјечнију химну у Црној Гори могу чути само на свечаностима које приређује Православна црква у сарадњи са црквеним општинама.
Све ове неспорне чињенице нам говори да су управо Свети Сава заједно са Светим Симеоном Мироточивим уграђени у темеље Старе Црне Горе чије је сједиште управо било на Цетињу. Велика је срећа и благослов Божији, што је дух Светог Саве тако дубоко уткан у душу и биће Црне Горе.