Screenshot
Рјешавању статуса српског језика може се, осим допунама Устава, приступити и на једноставнији начин – измјеном назива наставног предмета који се данас зове ,,Црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност” у “Српски језик и књижевност” или да се измијени редосљед у називу наставног предмета, сходно резултатима пописа, и да нови назив гласи “Српски – црногорски, босански, хрватски језик и књижевност”, сматра правник и грађански активиста Раденко Лацмановић.
Он је за ,,Дан” казао да су резултати пописа који су, како констатује, општеприхваћени, наметнули политичким субјектима, било да су на власти или у опозицији, неколико питања која треба што прије рјешавати.
,,Овдје, прије свега, мислим на расељавање са сјевера, на старосну структуру на нивоу читаве државе, довођење бирачког списка у реалне оквире и регулисање статуса српског језика, којим говори највећи број грађана Црне Горе. Док питања расељавања, старосне структуре и бирачког списка захтијевају нешто сложенији поступак и озбиљнију политику, вјерујем да статус српског језика, иако то изледа прилично сложено, може бити ријешен на једноставан начин”, оцјењује Лацмановић за “Дан”.
Он наглашава да се, имајући у виду пресуду Европског суда за људска права, којом је одбијена тужба отпуштених никшићких професора због преименовања наставног предмета “Српски језик и књижевност” у ,,Матерњи језик и књижевност”, уз образложење да уставно одређење службеног језика не мора обавезно пратити и назив наставног предмета, те споразум тадашње опозиције са владом Игора Лукшића, може приступити рјешењима која не захтијевају тако широк консензус.
,,Наравно, најпожељније би било да дође до допуне, а не измјене највишег правног акта, на начин што би уз црногорски, статус службеног језика имао и српски језик. То како поједини лаици из данашње опозиције представљају, који поистовјећују измјене са допуном Устава, не би тражило тако широк консензус, а поготово не изјашњење грађана на референдуму. Ово вјерујем да би било оправдано са аспекта и легалитета, а поготово легитимитета. Прича о додјелјиванју статуса службених језика сваком од оних који се помињу у данашњем наставном предмету, па и албанском, није озбиљна и нема упориште у легитимитету израженом кроз резултате пописа”, објашњава он.
Политичари попису приступили као “шведском столу”
Лацмановић додаје да најаве о непоштовању резултата пописа око овог питања показују само недостатак демократског капацитета појединих полиитичких субјеката и потврду да су попису приступили као “шведском столу”, узимајући само оно што им одговора, а занемарујући оно што им се не свиђа.
,,Коначно, резултати пописа су показали, између осталог, двије ствари: да су се једни – овдје, прије свега, мислим на актуелну опозицију – неоправдано плашили резултата овог процеса, а, с друге стране, и да су барем дио оних који чине власт имали претјерана очекивања од истог. Закључујем да су грађани показали зрелост у читавом процесу који можда и политички субјектни нису очекивали, те да су неозбиљне биле оптужбе или оцјене да неко на њих може изнутра или вани утицати како ће се они у националном, вјерском или језичком смислу изјаснити”, навео је он.
Други приступ за који, према ријечима Лацмановића, не треба ни измјена Устава, а још мање референдум грађана, може да буде измјена назива наставног предмета који се данас зове “Црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност” у наставни предмет “Српски језик и књижевност”.
,,За овакво рјешење је довољна већина посланика у Скупштини Црне Горе, што актуелна власт вјерујем да може лако обезбиједити. Такође, постоји и трећа могућност – да суштински назив наставног предмета остане исти, само да се сходно резултатима пописа замијени редосљед у називу наставног предмета, па да испред црногорског, као што су то и грађани одредили на попису, стоји српски језик. Ово су опције којима се може на правни начин затворити ово питање, а да оно има пуни легалитет и легитимитет”, сматра он.
