Она наша „браћа по матери” (пас нам матер ко нам је све брат) из Загреба, усред Тивта, у лице, издиктираше нам ни мање ни више него осам захтјева чије је испуњење услов да нам дигну рампу за улазак у ЕУ. Колико год су неки од тих „захтјева” испод минимума државног и дипломатског достојанства, живи су свједоции колико нас Милановић, Пленковић, Радман, Пицула и остали чланови „дружине Пере Квржице” држе ниско. Толико да се тако у свијету не односи ни према доминионима колонијама, и макар за јоту је испод и Трамповог поимања дипломатије.
Али, нема љутиш, што би рекла дјеца. Тражили смо, и добили смо. Онај Пицула који, и кад је наоружан „калашњиковим” не бива ништа друго до обичан „пицуличић”, а његово опонашање ауторитета швапских управника концлогора било би смијешно да није за плакање. Пред том чињеницом, позивати се на славну црногрску историју и на ону Његошеву да „Црногорци не љубе ланце” залудња је работа, јер смо тим синџиром из Загреба свезани као пси пред тором, толико да дишемо на шкрге. Али, све се да поднијети, и подноси се, јер важно је само одупријети се Србији, Београду и Вучићу. Сви остали могу да нас јашу и туцају у здрав мозак колико им воља.
И кад смо већ код, у фацу нам бачених, захтјева, прави и државе са традицијом каква је Црна Гора достојан одговор би био испостављање деветог: скините нам се с оне ствари више! Па макар онај Брисел ни на карти не видјели.
Емило Лабудовић
