Пише: Перица Ђаковић
Е Црна Горо, земљо Његошева, Марка Миљанова, Светог Петра цетињског, краља Николе, Владике Амфилохија… (и да не набрајамо даље), шта дочека да те воде „експерти“ изашли из вртића професора Здравка! Непознати млади апостоли, који ни на литијама нису учествовали, дошли су право ни одкуда да буду приправници код „професора“ у 42. влади коју су нам по свему судећи саставили амбасодори Квинте, показујући нам да смо ми ипак и даље само колонија а не никаква самостална држава произашла 2006. године. Зар нам тај спољни фактор није дозволио да се као грађани „самосталне“ државе референдумски изјаснимо о по државу кључним стварима, већ су нам само издиктирали да признамо Косово, да постанемо чланица НАТО-а, и ако је преко 80 одсто, по ријечима тадашњег премијера Марковића, грађана било против тога. Свијету и тим амбасадама смо показали какав смо ми то народ када смо предвођени Црквом и њеним Митрополитом достојанствено, до тада у свијету невиђено, рекли бившем режиму и њеном лидеру, који је умислио да је он нови господар, да не може баш све докле је он и како је то умислио. Литијама смо побиједили, али та народна побједа није дуго трајала. Како би народ рекао, или боље рећи товариш Уљанов, „мангупи из наших редова“, сав успјех литија су брзо ставили под своје ноге зарад, показало се, својих личних интереса, не презајући да преваре и подвале једном честитом Митрополиту Амфилохију. Од те преваре још се нисмо отријезнили, под притиском смо добили 42. експертску владу у којој није било мјеста за стварне побједнике августовских избора 2020. године представника ДФ-а. Онда смо прешли на мањинске подршке и Дританову 43. владу (која је практично рођена у амбасадама), па скоро сличну, али уз обећану реконструисану ево и 44. Владу.
И да се вратимо том Здавковом вртићу, који је прозрео лакомисленост народа и подвалио му програм који још до данас нико, па ни они сами нису видјели, али су они прво добили гласове Подгоричана, па потом и Црне већинске Горе. Добили су новог предсједника (не захваљујући његовој способности колико рјешености народа да не гласа за Мила Ђукановића) а Јаков је предложио премијера. И тада је мало ко хтио да призна да је побједник практично био професор, или боље рећи спољни фактор, јер његови до тада анонимни кадрови су се нашли на челу Подгорице, државе и Владе Црне Горе. Али, и као свака дјеца у вртићу, по оној врати ми моје крпице, идила није дуго трајала. Предсједник Милатовић је вјероватно пољуљкан бројем добијених гласова, а и тетошањем страних амбасада, па вјероватно и сујетом одлучио да напусти своју партију и зарати са човјеком у чијој је сјени био код професора у 42 влади и умјесто чијих похлепних грешака је неочекивано од градоначелника Подгорице постао предсједник Црне Горе. И не само што је напустио партију већ је напустио и идеју народа који га је довео на угодну предсједничку функцију. Кренуо је, кажу добри политички познаваоци, да разним комбинацијама и игранкама прави политичке калкулације (што је да признамо сасвим легитимно). Подијелио је ПЕС у главвом граду и створио Покрет за Подгорицу, и сада се најављује Покрет за Црну Гору. По повратку из потоње посјете Бриселу сазвао је самит лидера политичких партија да пренесе утиске (читај налоге) из тамошњих разговора. На његову жалост, очигледно се то видјело у његовом обраћању, самиту у Вили Горица нису се одазвали лидери већинске парламентарне коалиције, па је Јаков тако непланирано постао лидер опозиције или ти оних који нису прије годину дана гласали за њега већ за његовог опонента Мила. Ипак, у Вили Горица само су потврђена нагађања бројних политичких аналитичара како ће се кретати нова политичка сцена у Црној Гори. Да ли су они у праву видјеће се брзо, односно да ли ће Подгоричани на јесен на изборе, односно да ли ће доћи до пада власти у главном граду. На окрњеном самиту у Вили Горица скоро сви присутни лидери опозиције и мањинских партија су истицали да би и Црна Гора требало на ванредне парламентарне изборе, што и није ништа чудно јер како народ каже „војник о скраћењу, курва о поштењу, а опозиција о изборима“.
Дакле, ови потези које повлачи предсједник Јаков, али и понашање његовог дојучерашњег партијског друга (сјетите се, а није било тако давно, оне рођенданске торте) премијера Милојка који не само да нерадо долази на премијерски сат већ и на контролна саслушањана која га позивају они који су га изабрали, показује да они, без обзира коју им је професор дао оцјену, још нису политички сазрели за функције које обнашају, или су баш у политичком вртићу одлично скинули понашања њиховог учитеља. Сјетимо се само његовог пред поноћног одласка у београдску Патријаршију и образложења зашто је толико пута улазио и излазио из авиона, па о (не)познавању Даке Давидовића и осталог друштва које је тих дана облетало око блаженопочившег Митрополита, па до хитног пресељења свога штаба из Српске куће у Подгорици и то у ноћи када је сазнао да је листа коју је предводио побједничка. Како каже она мудра нашег народа „ивер не пада далеко од кладе“.
