
– 15. октобра 1812. године одиграла се битка на Љуботињу између црногорске војске и војске скадарског Мустај-паше. Скадарски Мустај паша, уз помоћ арбанашких Турака и неколико француских официра, напао је Љуботињ. Намјеравао је да продре до Цетиња како би сломио ратоборну Црну Гору. У штабу турског војсковође било је и 5 француских официра, који су сматрали, за разлику од Мустај паше, да би у циљу покоравања Црне Горе, требало прво покорит Брђане, па онда Црногорце. Одлучивши се за сопствени план, паша је претрпио пораз који су му нанијели Љуботињани потпомогнути од Светог Петра Цетињског са 800 Катуњана и 300 Цеклињана и Ријечана. У тим борбама Црногорци су побиједили и заробили тројицу француских официра. Краљ Никола је љуботињским јунацима посветио своје чувено ,,Љуботињско коло”, а о том догађају пјевао је сваки гуслар и сваки Црногорац онога доба. Краљ Никола никад није заборавио љуботињске јунаке. Испред цркве Светог Ђорђа у Подгорици, подигао им је споменик на којем су исклесани стихови. “Овај споменик подиже његово височанство наш уважени господар књаз Никола Петровић – Његош, Љуботињанима, Добрљанима и Грађанима који погибоше у Загоричу 28. јуна 1876. године, и испјева им ове стихове:“ С поштовањем приступите гробу ових мученика у ком леже 48 љуботињских убојника“
-1834. српски кнез Милош Обреновић указом о Великој школи у Крагујевцу наложио ,,попечитељу просвештенија” да “нови и сходни поредак уведе, како би се у њој и оне науке предавале које се у просвештенијим европејским царствима и по школама, такозваним гимназијама, предају”. Ту гимназију су похађали многи српски умјетници – Радоје Домановић, Јован Илић, Светозар Марковић, Сретен Поповић, Војислав Илић, Добрица Милутиновић.
-1989. умро српски писац Данило Киш. Данило Киш рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године. Породица Киш се убрзо по његовом рођењу преселила у Нови Сад. Ту је крштен по православним обичајима. Склањајући се од антисемитске политике окупационих власти, породица се преселила у Мађарску, где је Данило завршио основну школу и ниже разреде гимназије. Његовог оца нацисти су 1944. године одвели у Аушвиц. После Другог светског рата, Данило се са мајком и сестром преселио на Цетиње. Након завршене гимназије, 1954. године уписао се на Филозофски факултет у Београду. Дипломирао је 1958. године као први студент на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности. Као преводилац и писац Данило Киш је од 1953. године сарађивао у многобројним часописима. Писао је песме, романе, приповетке, драме, есеје, полемичке расправе, преводио је са руског, мађарског, француског и енглеског. Осим тога, био је лектор за српскохрватски језик на универзитетима у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Хонорарно је радио у Институту за књижевност и уметност у Београду и као драматург у позоришту Атеље 212. Одрастање на простору оптерећеном друштвено-политичким превирањима, у времену испуњеном великим трагедијама, породични ломови Данила Киша, неизвесно детињство прожето страховима, личност и трагична судбина његовог оца, одредили су не само његов књижевни стил, већ и животни оквир, од почетка до краја. Његово културно наслеђе проткано је јеврејском, српском и мађарском традицијом, а његова дела обојена историјском драмом он је својим књижевним духом претварао у поезију. Добитник је низа престижних домаћих и међународних књижевних награда. Изабран је за дописног члана Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности 1988. године. Убрзо потом, преминуо је у Паризу 15. октобра 1989. године, где је последњих година свог живота живео и радио. Сахрањен је у Београду. Данило Киш је један од највећих у српској литератури, у чијим је дјелима сажета сва горчина суровог 20. вијека. Писао је његованим стилом, с модерно схваћеном. Носилац је француског одликовања ,,Витез умјетности икњижевности”. На страницама његових књига, остала је уметнички обликована, историја једне усамљене личности, али и колективне људске патње.
-1903. основан Музеј града Београда. Музеј града Београда основан је 15. октобра 1903. године под називом Општински музеј и библиотека. Године 1911. из Конака кнегиње Љубице иселили су се Касациони и Апелациони суд, те је су просторије припале Општинском музеју. Након Првог светског рата, залагањем личности из културног круга Београда, међу којима је био и су били: Бранислав Нушић, начињени су напори да се обезбеде средства за даљи рад Музеја. Општински музеј и библиотека добили су своју сталну зграду 1935. године, у улице Кнегиње Љубице 1, данас Змај Јовина 1, у којој се и данас налазе административне просторије Музеја.Музеј се издваја као самостална установа 1941. године под именом Градски музеј, а први управник Музеја био је др Миодраг Грбић, археолог, кустос Музеја кнеза Павла. Током Другог светског рата библиотека музеја је радила све до 1943. године с мањим прекидима, што је издваја у односу на друге градске библиотеке. Средином 1945. године, Градски музеј бива преименован у Музеј града Београда.Данас, у фонду Музеја се чува преко 157. 000 предмета који сведоче о развоју главног града од праисторије до савременог доба. Предмети су распоређени у три одсека, за археологију, историју и историју културе и уметности. Уз основне збирке, у Музеју се налази и преко 40 легата. Осим наведених одсека, у Музеју града Београда постоји и Одсек за заштиту у склопу којег се налазе Документациони центар, Служба за конзервацију и Служба за едукацију.Музеј је надлежан и за 20 различитих објеката од чега је 11 музеја у саставу.Поред основне музејске делатности, Музеј града Београда активно учествује у креирању савремене ликовне, примењене и музичке сцене, подржавајући уметнике, нарочито младе, пружајући им прилику да прикажу своје радове и приреде концерте у области класичне музике. Музеј града Београда на годишњем нивоу приреди низ самосталних и групних изложби, домаћих и иностраних аутора.
-15. октобра 1814. у Москви је рођен руски писац Михаил Јурјевич Љермонтов, чије су пјесме које је написао још од кад је био дјечак биле антологијске. Био је руски романтичарски писац и песник, познат као „песник Кавказа“. Одрастао је у селу Тархани, где се налази његов гроб. Његова породица води порекло од шкота Леармоунт, који се доселио у Русију у раном XVII веку. Његова баба, која га је одгајила јер му је мајка рано умрла, а отац био у војсци, се постарала да Љермонтов добије одлично образовање. Након завршетка гимназије, Љермонтов је 1830. године уписао Московски универзитет, али се није дуго задржао због непокорности према једном професору. Од 1830. до 1834. године је ишао у војну школу у Санкт Петербургу те је постао официр. Све вријеме школовања писао је доста поезије под утицајем Пушкина и Бајрона. Такође се занимао за руску историју и средњовековну епску поезију, што се одразило на „песму трговца Калашњикова“, дугачку поему „Бородино“ и серију популарних балада. Након смрти Пушкина 1837. године, Љермонтов је изразио осећања кроз песму упућену Цару Николају I Павловичу, захтевајући освету над убицом Пушкина. Песма је осудила „стубове“ руске високе класе за Пушкинову смрт. Николај Павлович га је због ове песме прогнао на Кавказ, где је Љермонтов већ био као мали. Љермонтов је посетио Санкт Петербург 1838. и 1839. године. Његова неузвраћена љубав према Варвари Лопухини је забележена у незавршеном роману Принцеза Лиговскаја. Након дуела са сином француског амбасадора, опет је враћен у армију на Кавказу. Године 1839. завршио је свој једини роман, Јунак нашег доба, који готово предвиђа двобој у ком је Љермонтов изгубио живот две године касније. 27. јула 1841. године.
Михаил Љермонтов
Не вјеруј себи
Не веруј никад себи, сањару мој млади,
Кô ране, бој се надахнућа…
Оно је – бунило што болна душа кади,
Ил’ ропске душе трошна кућа.
Немој у њему залуд неба знак да иштеш –
То крв ври, или се тело чује!
Што пре истроши живот бригама што тиште,
Разаспи тај напитак што трује!
Ископаш ли у души својој давно свелој,
У заветноме дивном часу
Још непознато, чисто, нетакнуто врело,
Са дивним звуцима у гласу –
Ти немој да их слушаш, ни да им се предаш,
Боље је преко тога прећи:
Не можеш стихом, нити речима од леда
Њихово значење изрећи.
Суочи л’ ти се душа с изненадном тугом,
Ил’ ти с олујом страст пак сврати,
Ни тада никад немој с омамљеном другом
Пред гозбу бучних људи стати;
Горд буди. Стиди се да ма и једног дана
Крчмиш час гнев, час тугу клету,
И да показујеш још гној из својих рана
Кô чудо, равнодушном свету.
Шта нас се тичу твоје радости ил’ сета?
Шта ће нам твоја узбуђења,
Шта ће нам глупе наде твојих младих лета,
Зле јадиковке твојих хтења?
Погледај како раздрагана маса иде
Што устаљену стазу узе:
На празничном се лицу бриге једва виде,
И нигде непристојне сузе.
У ствари, нема таквог у том људском мору
Ког мука једном не савлада,
Ко нема макар једну превремену бору,
Ко је без злочина, ил’ јада!…
Смешно је за њих, веруј, када почнеш клети;
Ти плачеш гласом старог звона,
Кô нашминкани трагичар, кад страшно прети
Машући мачем од картона…
-1815. четири мјесеца послије пораза његове армије у бици код Ватерлоа прогнани француски цар Наполеон Први Бонапарта стигао је на острво Света Јелена у Атлантском океану, на којем је умро 1821.
-1608. рођен италијански физичар и математичар Еванђелиста Торичели, проналазач живиног барометра, тзв. Торичелијеве цијеви. Утврдио је и закон о истицању течности из суда, усавршио телескоп и конструисао једноставан микроскоп. Кад је Галилео Галилеј ослијепио, био му је секретар, а послије Галилејеве смрти наслиједио је његову катедру.
-1917. наводно њемачка шпијунка у Првом свјетском рату, Холанђанка Мата Хари, стријељана је у близини Париза. Једна од најтановитијих личности двадесетог века, једна од најпознатијих жена жртава Првог светског рата свакако је била Маргарет Зеле, односно Мата Хари, за коју се прича да је била шпијунка у Великом рату. Својом лепотом, атрактивношћу, шармом и егзотичним плесом заводила је генерале, министре и најмоћније људе тог времена. Рођена је 7. августа 1876. године у граду Леувардену у Холандији. Њен отац имао је надимак „бајрон“ и од малена ју је учио да свој живот представља раскошно и богато. Како јој је новац био потребан јавила се, са 18 година, на конкурс „Оглас усамљених срца“ и тако је упознала пуковника Рудолфа Мац Леода који је од ње био старији двадесетак година. За шест дана била је верена и веома брзо се удала за пуковника и са њим отишла да живи на Јаву и Суматру. Брак се распао 1902. године. Након развода отишла је у Париз где је радила као модел али убрзо је почела да плеше егзотичне плесове. Осим Париза наступала је, само за богату клијантелу, у Милану, Бечу, Берлину и Монте Карлу. Говорила је седам светских језика и лако се уклапала у елитно друштво.Ново име које је себи дала „Мата Хари“ је малајски израз за Сунце.Док је наступала у Берлину претпоставља се да је почела да ради за немачку тајну службу. Додуше, њена обавештајна активност никада није потврђена. Била је и под будним оком MI5, британске службе безбедности, која ју је хапсила неколико пута и никада није пронашла доказе о преношењу војних информација или је Мата Хари радила и за њих.Французи су је ухапсили 1917. године и осудили на смрт стрељањем јер је наводно признала да је била немачки шпијун. Њена прва биографија објављена је 1917. године одмах после стрељања. Од тада је написано више од 250 њених биографија, романа, ТВ серија и филмова.
-Српска православна црква 15. октобра слави Светог свештеномученика Кипријана и Јустину дјевицу, преподобног Андреја Јуродивог и свете мученике Давида и Константина.