-2. јуна 1892. године српски научник Никола Тесла допутовао из САД-а у посјету Београду, гдје му је на жељезничкој станици приређен величанствен дочек.
,,У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србима. Живјело Српство!”- изговорио Никола Тесла, када је изашао из вагона брзог воза на београдској жељезничкој станици, пред више хиљада раздраганих сународника.
Са министром просвјете примљен је у аудијенцију код краља Александра Обреновића. Професор Велике школе и ректор Београдског универзитета Ђорђе Станојевић позвао је Теслу у Београд, а пет-шест година касније на нашим просторима су саграђене прве хидроцентрале које су радиле на његовим патентима, попут Нијагаре. Боравећи у Београду Тесла је на предавањима и у различитим сусретима занесено говорио о свом раду, а резултат је било пет-шест електрана, подизаних од 1901. године, при чему оне попут централе на Ђетињи, код Ужица, првјенца наше електрификације, потом она код Гамзиграда и данас раде. Европа се у то доба гасификовала, а Београд је заслугом Тесле засвијетлио. Тесла је послије веома успјешних предавања по највећим европским градовима и послије смрти и сахране мајке и своје краће болести отишао у Будимпешту. Угледни гост је одсјео у хотелу „Империјал” гдје је у хотелској књизи приспјелих гостију скромно је уписао: Никола Тесла, електротехничар из Пеште. Тесла је био одушевљен пријемом, па је између осталог рекао: „Али господо, немојте мислити да сам ја, отишавши са свог огњишта, заборавио на свој род и племе, не, ја сам остао Србин и тамо далеко преко дебелога мора, услед испитивања, којима се бавим.”
–1919. Михаило Пупин, почасни генерални конзул Kраљевине Србије у Америци и Kанади, посетио је Београд после Версајске мировне конференције.
– 2. јуна 1942. године умро је Дионисије Миковић, свештеник, писац и покретач часописа током народног препорода на Приморју, рођен 1861. године у Паштровићима. Због патриотског дјеловања био је у немилости код аустријских власти и осуђиван на робију. Трпио је прогон и од италијанског окупатора, који га је присилио да напусти Рисан. Издао је неколико богословских и историјских књига, сакупљао народно стваралаштво и сарађивао у часописима. Иако је кратко боравио међу Бокељима, дао је драгоцјени допринос интелектуалној борби Бокеља за њихову културну и политичку самосталност. Дионисије Миковић је био сарадник најзначајнијих оновремених књижевних часописа. Дубоко родољубље и патриотизам игуман Дионисије је исказао кроз књижевни и публицистички рад. У личности игумана Дионисија Миковића његови савременици најчешће су истицали честитост, скромност и самопрегоран, напоран рад који му је слабио крхко здравље. Етнографски прилог о свадбарским обичајима у Паштровићима под називом Паштровска свадба, који је аутор посветио паштровској омладини, „Босанска вила“ је објављивала у једанаест наставака 1891. године. У првом чланку, некој врсти предговора, Миковић апелује на уједињење раскомаданог Српства, чување и његовање српске традиције и обичаја: „На нашим обичајима могу ни оправдано завидјети далеко срећнији и напреднији народи. Они су нам праотачки аманет”.
–1790. године у Новом Саду је отворена прва књижара, чији је власник Емануел Јанковић набављао у Прагу књиге најзначајнијих светских писаца – на немачком и француском језику. У својој штампарији у Новом Саду штампао је каталог књига, први те врсте код Срба.
–1831. у Београд је допремљена штампарија коју су 1830. године у Санкт Петербургу купили Аврам Петронијевић и Цветко Рајовић. Прва штампарија у ослобођеној Србији почела је да ради у септембру 1831. године и највише је израђивала материјале за потребе администрације. Названа је Kњажевско-српска печатња. Званично име је доцније више пута мењано.
–1832. умро је Атанасије Стојковић, српски писац и научник, члан руске Царске академије наука, професор и ректор Универзитета у Харкову.
Један је од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Kоритара. Био је и ректор и оснивач харковског Ученог друштва. Један је од носилаца просветитељства код Срба, уз Доситеја и Павла Соларића, и био је међу највећим противницима језичке реформе Вука Kараџића. Аутор је и дела „О ваздушном камењу и њиховом пореклу”, што је прва књига о метеоритима уопште на свету. У Источном Сибиру, где је 30. јуна 1908. године пао метеорит и изазвао огромна разарања, постоји брдо висине 150 метара које је названо Стојковићево брдо управо по овом српском научнику.
-1969. умро Радивој Кораћ – Жућко, кошаркаш. Као шеснаестогодишњак појавиоСЕ на теренима Омладинског кошаркашког клуба Београд. Нико тада није ни слутио да је на београдском асфалту рођен кошаркашки геније. За само годину дана прескочио је све узрасте поставши сениор. Бриљантан таленат, први пут је дрес са државним грбом обукао 1958. године. У петнаестогодишњој каријери одиграо је стотине утакмица, постигао на хиљаде кошева, али га је трагична смрт спречила да предводи генерацију која је, 1970. године у Љубљани, освојила прву титулу светског првака. Две године после његове смрти, у част овог великана кошарке, промовисан је “Куп Радивоја Кораћа”, најмасовније европско кошаркашко такмичење. Данас то име носи национално првенство Србије у кошарци.
-1804. рођен руски композитор Михаил Иванович Глинка, творац руског националног стила. Аутор је прве руске националне опере “Иван Сусањин”, која је, према жељи цара Николаја Првог, названа “Живот за цара”. Према истоименој поеми Александра Пушкина, написао је либрето за оперу “Руслан и Људмила”.
-1987. умро шпански гитариста Андрес Сеговија, највећи мајстор тог инструмента у 20. вијеку. Већ са седам година је почео да приређује концерте широм свијета, изванредно тумачећи ђела класичних мајстора, чиме је гитару уврстио у концертне инструменте озбиљне музике. Транскрибовао је за гитару велики број композиција Јохана Себастијана Баха. Многи композитори су му посветили дјела која су компоновали за гитару.
-Српска православна црква 2. јуна слави светог мученика Талалеја и преподобногСтефана Пиперског. Данас је четврта недјеља по Васкрсу, недјеља Самарјанке.
Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи, од сиромашних но побожних родитеља, Радивоја и Марије. Као младић је отишао у манастир Морачу. Касније он постаде и игуман манастира Мораче. Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Кад је бијес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине. Зато је Стефан манастир повериобратији, која је изабрала између себе новог Игумана, и отишао у далеки скровити планински предео, звани Трмање у Ровцима, удаљен пет сати хода од манастира Мораче, гдје се настанио у малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде.
Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију, али нису успјели јер су му пастири који су туда чували овце, доносили коре сувог хлеба, и мотрили дању да не наиђу Турцидок се ноћу се спуштала магла па је овај предио био непроходан.
Стефан је ту провео седам година, одакле прешао у „скендеријске пределе“, који се налазе у племену Пипери, и настанио у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне и лијечио од гријеха и порока због чега га јенарод волео као свог родитеља и учитеља.Стефан се упокојио у Господу 1697. године. Сахрањен је у до олтара с јужне стране храма Ћелије Пиперске. Након четири године, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост. После свете Литургије и молитава братија манастира отворише гроб, и угледаше у њему тијело оца Стефаначитаво и недирнуто трулежношћу које пренијеше у манастирску цркву Светих Архангела. На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима од којих се дешаваху многа исцељења. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице који је обновљен у наше вријеме трудом Митрополита Амфилохија, оца Лазара Аџића и монахиња манастира на челу са мати Јеленом Станишић.
