
-21. октобра 1941. њемачка „казнена експедиција” стријељала је у Kрагујевцу у Другом свјетском рату, у знак одмазде, више хиљада српских цивила.
Повод за стрељање били су немачки губици у борби са јединицама покрета отпора 16. октобра на путу Kрагујевац – Горњи Милановац. У тој борби Њемци су имали десет мртвих и 26 рањених војника. Акција одмазде изведена је 19. октобра у околним селима, а 21. октобра у Kрагујевцу. Између осталих, тада су одведени и ђаци од петог до осмог разреда. Према до сада познатим подацима, убијене су 2794 особе, од тога 415 у селима а 2379 особа у Kрагујевцу.
Био је то један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата.
Прва хапшења у Крагујевцу су почела 18. октобра 1941. године. Несрећни мушкарци, претежно Срби, али и Јевреји и Роми, извлачени су из кућа, богомоља, школа, њива, радњи, све дотле док број њихових глава није задовољио фашистичку осветничку глад. Главе које су некоме биле отац, син, брат или муж постале су једва хиљадити дио дуга који је требало платити. Милан, Драган, Видан и Јован постали су „један“, „два“, „триста шездесет осам“ или „хиљаду двеста двадесет три“. Број у низу осталих. Четири дана је трајало хапшење, бројање и стријељање. Од 18. до 20. октобра стријељани су углавном становници околних крагујевачких села, док је градско становништво пострадало 20. и 21. октобра. Високи официри њемачке војске који су били задужени за руковођење овим крвавим пиром, прије рата су се бавили просветним радом. Мајор Паул Кениг је био професор у протестантској теолошкој школи, а капетан Фриц Фидлер директор Високе техничке школе. Од њиховог просвјетног рада историја је упамтила масакр над недужном дјецом, ђацима крагујевачке гимназије.
Збијени у три топовске шупе, уплашени, смрзнути, гладни и жедни, осуђени без суда и пресуде, ђаци, сељаци, радници, чиновници, професори, љекари, трговци, оци… чекали су свој смртни час.
У последњим тренуцима свога овоземаљског живота, дрхтавом руком исписивали су последње поруке и поздраве својим најмилијима.
Божидар Милинковић, мајстор, на полеђини радничке књижице је написао: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа“.
Лазар Петровић, радник, оставио је своју поруку на полеђини старе дописнице: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је”.
Отац и син, Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Отац Никола, инжињер, је записао: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози”.
Једна кратка порука написана руком општинског књиговође Јакова Медина, само у једној јединој реченици описује читаву трагедију тог ужасног рата, неправде и покоља на сопственом прагу: „Лебац сутра немојте послати“. Хљеб, као симбол живота, и рат, који је симбол смрти и глади, овом човјеку ставља на савјест бригу да се онај комад који је њему за живота намијењен, сјутра удијели неком другом.
Стријељање је трајало пуних седам сати. Групе недужних људи и дјеце, цивила, одлазили су мирно и спокојно на мјесто свога погубљења, као што одлази јагње на заклање, или, како види Десанка Максимовић – „као да смрт није ништа“. Свјесни да сурову реалност тренутка не могу да промијене, мали и велики, стари и млади, зрело и достојанствено су понијели цијену улоге која им је у том моменту „цивилизације” намијењена. Улога недужних жртава фашизма.
Најмлађа жртва био је дјечак старости 11 година и 11 мјесеци.
Након седам сати непрекидне паљбе, 21. октобра 1941. године у 14 часова, Крагујевац је занијемио. Пуцњи су утихнули а убијање је прекинуто – звијер је коначно била нахрањена.
Иако није било дозвољено обиљежавање гробова и приступ страдалима, Крагујевчанке, мајке, жене, сестре и ћерке су се ноћу крадом провлачиле до Шумарица и пребирале по мртвим тијелима, тражећи своје најближе.
Поједини историјски подаци наводе да је цио батаљон који је извршио стријељање у Шумарицама послат на одмор, због психичких поремећаја.
Прво опело и помен пострадалима одслужено је 22. октобра 1944. године, дан послије ослобођења Крагујевца.
У Спомен-парку „Крагујевачки октобар”, који се простире на око 350 хектара, данас се налази 30 уређених хумки.
У Србији се 21. октобар, од 2012. године, обележава као државни празник – Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.
-21. октобра 2000. године посмртни остаци пјесника Јована Дучића из Либертвила пренијети су у Требиње и сахрањени у крипти Херцеговачке Грачанице
Ономе, који је наше животе уљепшао стихом и ријечју који оплемењују душу, пјеснику Бога љубави и живота, велико хвала и наше молитве да у родној Херцеговини, свом вјечном дому, на Црквини изнад Требиња, у миру херцеговачке Грачанице, обучен у сунце вјечности вјечно живи на брегу смрти с кога очи на оба света гледају.
Велики пјесник упокојио се на Благовијести, 7. априла 1943. године у Герију у америчкој држави Индијана, гдје је сахрана првобитно обављена, али је потом, исте те године, пренијет у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу. Када је извршена ексхумација његово тијело било је читаво, као и на фотографији од прије више од пола вијека када је сахрањен. Дучић је још једном, последњи пут тог 22. октобра обишао српске земље, његови посмртни остаци су, из Либертвила, преко Србије, па затим Црне Горе, пренијети у Требиње. Тако је велики Дучић, по сопственој жељи, сахрањен на брду изнад родног града у цркви саграђеној по узору на косовску Грачаницу-херцеговачкој Грачаници.
Интересантно је да Јован Дучић, који је обишао многе градове и химере, који је први подигао споменик Светом Петру Другом Петровићу Његошу ловћенском тајновидцу, никада за живота није посјетио Црну Гору, која је за њега била света земља оличена у пјеснику и Владики Раду.
Ипак његова жеља није остала неоставрена, Дучићеви посмртни остаци стигли су у петак 20.10.2000. у Подгорицу, затим Даниловград и Никшић. Митрополит Амфилохије са свештенством Митрополије дочекао је земне остатке Јована Дучића.
Сутрадан, 21.10.2000. земни остаци Јована Дучића су из Подгорице кренули за Даниловград праћени Епископом будимљанским Господином Јоаникијем. А затим стигли у никшићки саборни храм. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Господин Павле уз саслужење Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, и архијереја. Послије Литургије земни остаци Јована Дучића испрачени су за Требиње. 22. октобра Јован Дучић је сахрањен у новоподигнутој Херцеговачкој Грачаници на Црквини, гдје је претходно свету литургију служио Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије са архијерејима и свештенством.
Моја љубав
(Јован Дучић)
Сва је моја душа испуњена тобом,
као тамна гора студеном тишином;
Као морско бездно непровидном тмином;
као вечни покрет невидљивим добом.
И тако бескрајна, и силна, и кобна,
течеш мојом крвљу. Жена или машта?
Али твога даха препуно је свашта,
свугде си присутна, свему истодобна.
Кад побеле звезде, у сутон, кад лугом,
рађаш се у мени као сунце ноћи,
и у моме телу дрхтиш у самоћи,
распаљена огњем или смрзла тугом.
На твом тамном мору лепоте и коби,
цело моје биће то је трепет сене;
О љубљена жено силнија од мене
– ти струјиш кроз моје вене у све доби.
Као мрачна тајна лежиш у дну мене,
и мој глас је ехо твог ћутања. Ја те
ни не видим где си, а све дуге сате
од тебе су моје очи засењене.
-21. октобра 1947. рођена је књижевница Даринка Јеврић.
Даринка Јеврић је рођена у Глођанима код Пећи. Била је новинар и једна од најзначајнијих српских песникиња друге половине 20. вијека.
Основно и средње образовање завршила је у Пећи и студирала књижевност у Приштини. Радила је у Пећи, потом, од 1975. године, као новинар Културне рубрике „Јединства“ у Приштини до своје смрти. Прве пјесме објавила је у Јединству и Стремљењима. Као новинар, објавила је преко 200 разговора са умјетницима, писцима, сликарима и глумцима. Писала је и позоришну критику. По доласку УМНИК-а и КФОР-а јуна 1999. године, упркос свим искушењима и недаћама, остала је да живи у Приштини.
Била је уредник у часопису „Стремљења“ и члан уредништва „Сцене“. Њене песме „Слободарска“, „Дечанска звона или светковина срца“ и „Ратникова љуба“ ушле су у антологију „Српске песникиње од Јефимије до данас“ Стевана Раичковића и Слободана Радаковића 1972. године. Те песме су ушле у антологију прије него што је она објавила прву самосталну збирку песама, по чему је јединствена у целокупној српској поезији. Пјесме су јој превођене на више страних језика. Заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој, Италији, Јерменији и Енглеској.
,,Даринка Јеврић је била слободан човјек, свједок свих страдања косметских Светиња“- казала је о својој пријатељици проф. др Митра Рељић.
Даринка Јеврић је умрла 16. фебруарa 2007. године у Београду.
Даринка Јеврић – Дечанска звона (Светковина срца)
ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави
-1887. – Рођен Димитрије Митриновић, књижевни критичар, уредник “Босанске виле”, члан “Младе Босне”, пионир идеје о уједињеној Европи
-21. октобра 1945. године у Москви је рођен Никита Сергејевич Михалков. Михалков је руски филмски аутор и глумац. Троструки је лауреат Државне награде Руске Федерације и добитник ордена „За заслуге према отаџбини“.
Освојио је Златног лава Венецијанског филмског фестивала (1991) и био је номинован за Оскара (1993) у категорији најбољи међународни играни филм за филм Близу раја. Добитник је Оскара (1995) за најбољи филм на страном језику и Велике награде Филмског фестивала у Кану (1994) за филм Спаљени од сунца.
Михалков је рођен у угледној умјетничкој породици. Његов прадјед био је царски управник Јарославља, чија је мајка била принцеза из породице Галицин. Никитин отац, Сергеј Михалков, је најпознатији као писац дјечје литературе и аутор текста химне Совјетског Савеза и текста химне Русије. Никита мајка, пјесникиња Наталија Петровна Кончаловски, ћерка је авангардног умјетника Пјетра Кончаловског и унука још једног изванредног сликара Василија Сурикова.
Михалков је стекао међународну репутацију својим другим остварењем Роб љубави.
Комбинујући неколико кратких Чеховљевих прича, 1987. године режира филм Црне очи, у коме глуми Марчело Мастројани као старац који прича причу о романси коју је имао када је био млађи, о жени коју никад није могао да заборави.
Михалков је посетио Београд где је 3. октобра 2014. у Сава центру била светска премијера његовог филма Сунчаница.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уручио је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици високо одликовање Српске православне цркве-Орден Светог деспота Стефана Лазаревића Михалкову, за изузетан допринос унапређењу православне филмске умјетности.
–21. октобра 1833. године рођен је Алфред Нобел, шведски хемичар, индустријалац, филантроп и проналазач, који је проналаском динамита 1867. године стекао огромно богатство.
Инсистирао је да динамит буде коришћен искључиво у мирнодопске сврхе. Алфред Нобел изумио је динамит. Он је од огромног богатства којег је тим патентом зарадио, установио Нобелову награду. И то постхумно, као наслеђе за човјечанство, будући да није имао властитих наследника.
Од 1901. године, пет година након смрти Алфреда Нобела, сваке године се додјељују Нобелове награде.
Шведска краљевска академија наука додјељује награде за физику и хемију, Институт Каролинска награду за медицину, посебни одбор Норвешког парламента предаје награду за мир, а Шведска академија награду за књижевност.
-1790. рођен Алфонс де Ламартин, француски књижевник и политичар, академик.
-Српска православна црква 21. октобра слави Преподобну Пелагију и преподобну Таису