-1941. нацистичка Њемачка и марионетска усташка Независна Држава Хрватска (НДХ), на састанку у Загребу у Другом свјетском рату, договориле се о исељавању у Србију око 200.000 Срба. Било је то у духу усташке политике која је прекрштавањем и присилним исељавањем Срба и физичком ликвидацијом Срба, Јевреја и Рома настојала да од НДХ створи етнички чисту државу. Одмах након што је успостављена Независна Држава Хрватска 10. априла 1941. године донесени су прописи који су озаконили терор и одредили државне институције које ће терор спроводити. Тако је донесена Законска одредба за обрану народа и државе. Донесена је Законска одредба о забрани ћирилице на територији НДХ свега неколико дана касније донесена је Законска одредба о прелазу са једне вјере на другу, укинут је назив српско-православна вјера и одређено је да се убудуће употребљава назив грчко-источна вјера. Промијењена су и имена бројних насеља која су на било који начин подсјећала на Србију или Србе или имала српски предзнак. Други облици усташког терора, попут масовних ликвидација, узрокују да све више Срба нелегално прелази из НДХ у Србију, што њемачким властима у Србији узрокује низ проблема.
-1815. у селу Босут код Сремске Митровице срели се књижевник и просветитељ Вук Kараџић и слепи гуслар Филип Вишњић у Манастиру Шишатовац. Тада је Вук записао 17 његових песама, четири старе и 13 нових. Песме је стварао тако што је испитивао ратнике када су се враћали из боја, ко је предводио, где су се тукли, ко је погинуо, против кога су ишли итд.
-1859. рођен српски сликар Паја Јовановић, представник академског реализма, члан Српске академије наука и умјетности, први српски сликар који је стекао европску репутацију. Највећи дио живота је провео у Бечу, гдје је умро 1957. Био је изванредан познавалац сликарског заната и инспирисао се српском националном историјом. Насликао је велике иконостасе у Саборној цркви у Новом Саду и у цркви у Долову и портретисао више владара и црквених достојанственика. Радио је и фолклорне и историјске композиције, укључујући ,,Сеобу Срба”, ,,Проглашење Душановог законика”, “Таковски устанак”, и ,,Кићење невјесте”.
-1884. рођен српски писац Милутин Ускоковић, аутор лирског темперамента, у чијим се дјелима сукобљавају романтизам и модерно схватање свијета. Завршио је права у Београду и докторирао у Женеви. Приликом повлачења српске војске у Првом свјетском рату 1915. извршио је самоубиство. Покушао је да створи београдски друштвени роман, улазећи у драматичне сударе личности с градском средином, али је више приказивао унутрашња стања интелектуалаца него комплексну слику времена.
-1916. код Љвова у Првом свјетском рату почела руска офанзива против аустроугарских армија, названа ,,Брусиловљева офанзива” – према презимену команданта Југозападног фронта генерала Алексеја Брусилова, која је олакшала положај савезника на Западном фронту и у Италији. Аустријанци су изгубили око 250.000 војника и нису се опоравили до краја рата.
-Српска православна црква 4. јуна слави светог мученика Јована Владидмира, кнеза српског.
Свети Јован Владимир, израстао је из благочестивог и царског корена који је владао у српским кнежевинама Захумљу и Превали, који су се још звали и Диоклитија, Дукља или Зета. Владимир се зацарио у другој половини десетога вијека у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му је била код цркве Пречисте Дјеве Марије у области пречиста Крајинска на западној страни Скадарског Језера.
Од детињства је био испуњен даровима духовним – био је кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом. Краљ Јован Владимир имао је тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу кнеза Владимира и хтеде је покорити себи. Краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик или Косогор. Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. Као издајник ту се нађе кнез тога места који Владимира издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење у Преспу.
Цар македонски Самуило имао је кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која је имала велико милосрђе према убогима и сужњима, и често је посјећивала тамнице и тјешила сужње. Косара видевши Владимира, заволе га свим срцем, не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога Владимира за мужа. Није могао Самуило да не јер је много волио своју кћер. Знао је да је Владимир од краљевске крви, те јој је испунио молбу и извео Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).
Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено у девственом браку.
Владислав, убица Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику.
Чесно тело светога краља Мученика погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера. Прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Марије. Косара се ту замонаши и проведе остатак дана живота свога у побожности. Када се упокојила би и она погребена чело ногу супруга свога.
Свете мошти светог краља српског Јована Владимира, бише у време рпског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована Шин-Ђон код Елбасана у средњој Албанији.
