Сјећа ли се још неко оне чувеме пјесмице Бијелог дугмета „Милиција тренира строгоћу“ коју је написао чувени Душко Трифуновић сада већ далеке 1983. године. Да подсјетим радило се о дјечијој пјесмици коју су Бреговић и другови направили, као и све остале Душкове пјесмице, у Југо хитове а које су пјевушили и стари и млади.
Да, нити су Душко а ни Брега тада мислили да ће, тада код обичног народа милиција постати оно како је данас доживљавају, или ти како се према њима опходе појединци. Пјесмица а коју је отпјевао тада 11-тогодишњи Ратомир Боршић „Рача“ је настала као хумористична и едукиативна која милицију описује као младу, лијепу и окретну са жељом да је дјеци учини ближом и што би данас рекли „симпа“. Али времена су се од те 1983. знатно промјенила, па смо прво укинули наше милицајце преторивши их у „полицајце“, не би ли се још више приближили свијету и Европи којој данас хрлимо, и ако смо тада гледали како се та полиција опходи према њиховим грађанима. Прихватали смо све што нам је тај запад подметао као „шећерлему“ (ако неко данас и зна шта је то, као и клакер итд.). Елем, данас смо нашу милицију, пардон полицију, а која је дио нас јер су они регрутовани из народа, претворили у омрзнуте ликове, не либећи да их појединци жељни демократије називају погрдно „керберима“, заборављајући да су ту и наша дјеца, не сватајући да су они ту да нам не дозволе да правимо преступе, грешке и да се понашамо бахато, не схватајући да они само раде свој посао. Умјесто те, код тадашње дјеце, омиљене ликове претворили смо у омрзнуте ликове, не схватајући да смо се у ствари ми промјенили а да су они као и онда тако и данас ту да нас штите. Па зар текст чувеног Душка Тифуновића лијепо не говори „да милициј има добрих страна, да је доброћудна, а наоружана па су ђеца сигурна и сретна”. “Њихов позив”, написао је чика Душко “има и мана, кад је киша и блато и зима а лопови дођу тога дана морају се играти са њима. Без обзира што је киша, блато, зима.“ Тада нико од аутора, пјевача, па и нас који смо је пјевушили није очекивао да ће нас транзиција и пут ка демократији уствари одвести у криминал и у ствари да ће те ликове из Трифуновићеве пјесме замјенити макрои, дилери, шверцери, да ће они постати на жалост јунаци и да ће код дјеце замјенити тада омиљене професије као што су учитељ, доктор, фризер, мајстор па и милицајац.
Е гдје нас одведе политика и похлепа, да нам омиљене професије постану што би се модерним жаргоном рекло „шит“, а главни јунаци људи са друге стране улице и правде. Да ли се икад упитате ко нам је, и зашто замјенио улоге. Да ли је то случајно, а случајности, рекао ми је својевремено Митрополит Амфилохије, не постоје.
Зато и данас када гледам дешавања на нашим улицама, трговима, парковима, спортским теренима, а присјетим се оне пјесмице из далеке ’83. питам се како смо постали такви, гђе смо то погријешили у едукацији наше ђеце, или боље рећи како смо се ми у ствари измјенили, јер ђеца су наш одраз, наша слика и прилика. Зато се питам гђе је била закопана, гђе се крила та гомила мржње која је као авет изашла из мрака и постала наша стварност. Можда још има наде, не за нас, већ за ђецу и њихову будућност. Можда, али ме искрено и страх, јер ми смо побркали вриједности, случајно или намјерно, зарад чега нам је лично постало вриједније од заједнице. Можда нисмо, а знате ко је залутао у магли, виђели како нас политика и политичари воде жедне преко воде користећи ону Цезареву „дивиде ет импера“ односно у преводу „завади па владај“, па им испаде сада лако да нам нуде банане, да нам распродају земљу и историју, а све зарад како кажу наше боље и љепше будућности. А ми смо, што би ђеца у својој игри рекла, вјероватно замјенили лончиће, попут оне ђечије „А милиција тренира строгоћу“ у ову данас нову наводно демократску европску и свјетску „Полиција…“која, како виђесмо преко Скаy апликација, поста и значајни дио њихових редова.
Перица Ђаковић
