Пише: Перица Ђаковић
Овај 28. октобар лично ћу упамтити по два догађаја која су се збила баш тог дана, када мој Херцег Нови, једини град носилац Ордена Светог Саве, обиљежава свој дан. Ето, судбина је хтјела да се овог 28. октобра десе два велика догађаја везана за мени драге особе, да не кажем пријатеље.
Тог дана у Колашину је откривен споменик једном од највећих Црногораца – Срба, покојном Митрополиту Амфилохију, односно Ристу Радовићу, човјеку који је рођен у колашинском срезу, у селу Краљи Радовића, као пето дијете у породици Ћира и Милеве Радовић.
Већ по рођењу, звијезде су, чини се, хтјеле да најаве да није рођено обично дијете. Родио се 7. јануара – на Божић, и отац му нађену име Ристо, што у тим крајевима значи Христос.
У школу је ишао у манастир Морачу и као ђечак се истицао знањем и жељом да напредује. Одбио је понуђену стипендију коју му је лично понудио Блажо Јовановић, први човјек црногорских комуниста који је тада „ведрио и облачио“ Црном Гором. Није било лако, али Ристо је одлучио да крене властитим путем и да стиче знање по својим афинитетима.
Пут га је прво одвео у Београд, а потом даље по Европи — не овој којој ми данас слијепо тежимо, већ оној којој смо и ми тада, као држава Југославија, увелико припадали. Смјењивали су се градови: Париз, Рим, Атина… упијао је знање и стигао чак до престижне докторске титуле.
Иако је био професор теологије у Београду, жеља га је вукла ка његовој Црној Гори, али су му се на том путу стално испријечавале закулисне игре у које су били умијешани прсти Удбе. Све је то тако текло, док се на неки судбоносан начин — само њему знан — није умијешао отац Момчило Кривокапић, који успијева да Амфилохију испослује премјештај из Вршца на Цетиње.
Од тада почиње његова борба с политичарима, али и са чудним народом за кога је он увијек имао разумијевања. Полако, али сигурно, градио је своју хришћанску Црну Гору, која је до тада, у том смислу, била потонула.
Почео је са обновом кадра — свештеника и монаха, те са обнављањем запуштених и напуштених цркава, храмова и манастира. Истина, мијешао се и у политику, што му многи тада можда нису одобравали, па је добијао разне надимке и погрдне ријечи. Али он је истрајао, што је, како рече пјесник Матија, „гађали су га камењем, а он је само одмахивао руком и говорио: ‘Један камен мени више, Христу је мање.’“
Досегао је да направи и два велелепна храма — у Бару и Подгорици, и дочекао да у главни град Црне Горе дође сам врх православне цркве из цијелога свијета, да се поклони њему и народу Црне Горе.
Остаће уписано да је 2020. године повео народ улицама Црне Горе у достојанственим и невиђеним литијама, као да је хтио да исправи све своје евентуалне грешке. И успио је: „Вратио је Цркву народу, а народ довео у Цркву.“
Нажалост, на чудан начин отргнула нам га је корона на Лучин дан, и сада почива у крипти храма који је његово животно ремек-ђело. Дуго је требало да му се народ одужи — прошло је пет година од упокојења, да би му у Колашину подигли споменик. Заслужено, и зато смо сви рекли: АКСИОС!
Други, радостан тренутак, доживио сам тог истог 28. октобра, када је и мој Херцег Нови додијелио повељу Почасног грађанина још једном мудром и школованом човјеку, с којим се и данас дружим — или, боље рећи, ако сам некада грабио тренутке уз Амфилохија, сада грабим тренутке уз дипломату, академика, професора, доктора Дарка Танасковића.
Истина, он нема, као Амфилохије, директне везе са Црном Гором, али их има захваљујући својој, сада покојној, супрузи Весни, која га је из Дубровника прије 25 година довела у Херцег Нови — и од тада он овај град редовно обилази, или боље рећи, у њему живи и ђелује.
Ако је митрополит завршио највише школе које се могу завршити, то се може рећи и за Танасковића — смиреног, умног, професорски и дипломатски обдареног човјека. Није, као Амфилохије, доживио много непријатних и непримјерених ријечи, али је, нажалост, због нечијег незнања, доживио да му поједини минорни људи — за које ни већина Новљана не зна ко су — оспоравају признање Почасног грађанина овог древног града.
Само ћу подсјетити на ону народну: „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.“
Виђело се, у препуној кући нобеловца Ива Андрића, како је народ Новога реаговао, а и током свечаности поводом Дана Херцег Новог у Дворани „Парк“. Као да имамо толико академика и дипломата тог калибра који шетају Херцег Новим и који истичу да им је част бити дио овог града.
Зато сам и њему, као и Амфилохију, јуче гласно ускликнуо: АКСИОС!
Мислим да највећи дио вас дијели мој став — да су обојица заслужили да буду – достојни.
Перица Ђаковић
