Пише: Перица Ђаковић
Хоћемо ли као држава напокон одрасти и престати се понашати у стилу оне приче „Како мали Ђокица замишља свијет“? Може ли се Црна Гора политички а тиме и привредно уозбиљити? Можемо ли са политике и памети једног човјека који је сматрао, доживљавао и тако се понашао „Држава то сам ја“ прећи на политику колектива, а то значи постати правна држава каква је достојна за придружење Европи којој толико наводно тежимо. Дакле, да ли ћемо почети да одрастамо, да изађемо из вестерн филма гдје је шериф бог. Тешко, јер ми смо навикли на митове, на моћ једног човјека, једне фамилије, још живимо у времену господара, као да нам је краљ Никола и даље владар, само под другим именом и презименом.
Да, Црна Гора је и даље заробљена у времену и простору, али и култу личности. Није ни чудо јер никако да прескочимо времена нахија, времена брда, времена локалних кабадахија. Никако да порастемо, а имали смо прилике, имали смо једног од највећих у европским оквирима владара, непоновљивог мислиоца и писца Његоша, али смо изгледа имали мало оних што читају, спремних да у његовој литератури спознају будућност и поруке које је кроз мудра слова одашиљао. Имали смо и прву фабрику за штампање слова, да, били смо на путу да будемо Европа прије Европе, а не сада да клечимо на кољенима не били се тамо неки „ен-ти“ удостојили да нам одбројавају приступне године. Нисмо на вријеме и на прави начин схватили и доживјели прикључење Боке која је у вријеме црногорских брда и нахија ипак била, свиђело се то некоме или не, дио свијета, али што је још важније, живјела по регулама великих монархија, које су је, замислите, њу и њен народ доживљавали равноправно дајући им да уче на ћириличном писму, да говоре и да пише на српском, али да притом поштују господара био он Млечанин, Шпанац, Турчин, Аустроугарин. Регуле су се и тада знале и поштовале, а било је људи који ни тада нису мислили “држава то сам ја”, већ су живјели и понашали се по регулама “држава то смо ми”! Тако су у вријеме Османског царства успјели да надмудре тадашње регуле и направе своје храмове и то у вријеме тешке забране (црква за један дан на Луштици), да се удруже и направе хотеле и тако даље и томе слично.
Е, питате се зашто и чему оволики увод, па због Морског добра које нам је по оној „не пада снијег…“ открило шта се то иза брда ваља. А није ни први пут. Сјетимо се намјере, мислио сам потоњег господара Горе Црне, који је бацио око на Буљарицу. Причало се о договору са арапским инвеститорима да се гради нови град и туристички ризорт. Али тадашњи господар заборавио је да је дио власништва тог простора и у саставу СПЦ Митрополије црногорско-приморске, па „зли језици“ кажу, ту почиње сукоб Мила и Амфилохија. Мислили смо да је та прича заборављена, посебно послије пада господара, али смо се изгледа преварили. Ако не може Буљарица, а што не би могла улцињска Велика плажа?! Борац против Милове политике и његовог првог прстена Дритан Абазовић појаснио нам је нови план који се крије иза намјере извјесног Мохамеда Алабара, човјека који преко ноћи региструје фирму у Црној Гори и на тендеру добија скоро све плаже на Улцињској ривијери. Да није било побуне бивших корисника тих плажа не бисмо ни сазнали за план да творац Дубаиа жели баш овђе да направи нови Дубаи или Београд на води. У жељи да умири буну у Улцињу, премијер Спајић је открио тајну звану Алабар а то је градња новог комплекса, а коју је појаснио Дритан објашњавајући ко је власник земље у залеђу Велике плаже. Замислите, то је Прва банка, дакле у рукама је породице бившег нам господара, који није само колекционар сатова него и власник обимних некретнина. Абазовић је ишао толико отворено да је овај планирани посао назвао корупционашким и позвао Државно тужилаштво да се што прије укључи. Сад остаје да видимо да ли ће Спајић поново назвати Дритана „Досадо једна досадна“?
Да ли је се ово врзино клупко тек отворено и да ли смо пред новом афером и чији су прстићи још овђе умјешани за добробит Горе Црне требало би да одговор дају институције, а мислим и у Бога се надам да их имамо. Мислим да је дошло вријеме да престанемо да живимо у паралелном свијету, свијету корупција, превара и лажи које су нас довеле ту гђе смо не само ми него и цијели регион а примјера имамо довољно, од нашег Цетиња, српске настрешнице, хрватских министара, до кочанске трагедије. Свуда је важила она стара народна изрека „пара врти гдје бургија неће“. Покрало се доста, вријеме је да се полако враћа, зато и нада обичног народа у анкетне одборе није мала, а да ли „нада умире посљедња“…
Перица Ђаковић
