Андреј Петровић деветнаестогодишњи возач Формуле 4, свјетски шампион у картингу и један од најперспективнијих
младих возача региона,говорио је у емисији Српског Радија из Подгорице „Млади то раде боље“ о својим првим корацима у овом спорту, путу до Формуле 4, озбиљном удесу у Португалу, првој побједи у Шпанској Ф4,
својим узорима и сновима који, захваљујући његовој дисциплини, већ граде свој пут у његовој каријери.
Преносимо дијелове разговора који је са Андрејем Петровићем водила Никоина Живковић:
У свијету аутомобилизма, гдје се одлуке доносе у дјелићу секунде, а граница између успјеха и неуспјеха
често се мјери стотинкама, потребно је много више од брзине и талента. Потребни су дисциплина, хладна глава и способност да се након сваког пада поново вратите на стазу, што је тешко, јер смо у најтежим тренуцима себи најбоља подршка, али и најстрожи критичар.
Петровић је говрио и о свом одрастању, љубави према аутомобилизму и тренутку када је
схватио да картинг није само дјечачки сан, већ пут који је одабрао за себе. Говорио нам је о свом путу,
људима и спортистима који га и данас инспиришу, али и о самом животу особе која је морала да се одрекне
много ствари зарад крајњег циља.
На самом почетку Николина је Петровића питала ко је заправо он када је ван стазе, ван болида и како би себе
представио особи која га тек упознаје.
„Мислим да се кроз године помало мијења како се ја понашам и у друштву, ван стазе, тако и на стази.
Мислим да је то само начин на који сазријевамо. Мислим да је мени овај спорт много помогао да сазрим
у глави, како на стази, тако и ван ње. Много ми је помогао и са односима са људима. Ја, у мојој позицији,
гђе сам ја плаћени возач тима, не могу да дођем у тим и да се понашам као син неког милијардера, да радим шта год хоћу. Не, ја морам да пазим какав ћу однос имати са шефом тима, са инжењером и са свим
мојим механичарима. Тако да, на то питање искрено не бих могао да одговорим. Морали би да питате
некога из мог окружења.“
Када поменете његово име, наравно, сазнаћете да је тренутни возач Формуле 4. Чућете много о
његовим досадашњим успјесима и о трагу који као млади возач оставља на стази, али мислим да се нико не
би сјетио да нам представи каква је особа био као мали дјечак. Да бисмо га разумјели као особу и возача,
морамо знати нешто о његовом дјетињству. Да ли је љубав коју данас гаји према звуку мотора болида
била рођена тада, у најранијим годинама, или се полако развијала?
„Када сам био дјечак, одувијек сам био заљубљен у адреналин. Да ли је то била брза вожња, скијање или
скакање из авиона – све могуће спортове које можете да набројите, све сам тренирао. Заправо, кренуо
сам од скијања. У исто вријеме, када сам имао 11 година, био сам српски шампион у картингу и такмичио
сам се у српској репрезентацији скијања за ђецу испод дванаест година у дисциплини велеслалом. Тада је
дошла једна прекретница, гдје сам морао да се одлучим којим ћу се екстремним спортом бавити.
Размишљао сам и дошао до закључка да не волим када ми је хладно. На стазама није хладно, тако да сам
се одлучио за ауто-мото спорт.“
У причама о највећим спортистима, умјетницима, научницима или, уопштено, познатим људима, публици је
увијек најзанимљивије знати како је њихова прича почела. Како су изгледали сами почеци, да ли су имали
подршку у свом раду и да ли можда за те прве кораке у својој каријери могу захвалити некој особи.
Можемо их разумјети. Први кораци, прве искре љубави према будућој каријери увијек су посебни и често су
ствари којих се сви најрадије присјећамо и поново препричавамо.
„Тата ме је једном питао да ли желим да пробам вожњу картинга. Ја у датом тренутку нисам ни знао шта
је картинг, али сам био знатижељан и пристао сам јер сам већ тренирао много адреналинских спортова, па
рекох: „Зашто не још један?“ Када сам први пут сјео, заљубио сам се у тај осјећај брзине, мирис горива,
мирис бензина… Кад мирис бензина уђе у крв, не може да изађе. Могу рећи да ме је отац увео у овај
свијет, али смо наставили и са свим људима са којима смо се срели. Они су ми рекли да имам то нешто што ме
одваја од других и што је одлика шампиона. Тако да смо кроз године дошли гђе сам сада.“
Аутомото спорт је врста спорта у којем вас само једна грешка, један погрешан корак, може вратити на
сами почетак каријере или је у потпуности прекинути. Поред примамљиве дозе адреналина и живота
професионалног возача Формуле 4, овај спорт са собом носи и велики број ризика, тако да је увијек питање
како породица возача реагује на одабрану каријеру. Андреј каже да је у његовом случају цијела породица
била јако добро настројена. Добио је сву могућу подршку. Наравно, неки чланови његове најближе
породице имали су другачије жеље за њега, али, како се каже – ми често не бирамо пут, него он изабере
нас.
„Али, једноставно су знали да сам таква особа – ја не бих могао да живим без адреналина. У тренутку
када су се помирили са том чињеницом, могли су уживати у свему овоме исто колико и ја.“
Данас су нам познати разни начини како да одржавамо свој мир, како да останемо сталожени у
одређеним тренуцима. Постоје многи ритуали, за свакога другачији, који нам у датим моментима могу
донијети жељену мотивацију, смиреност, адреналин, сконцентрисаност… Мада, некима је хладна глава
најмилији „ритуал“.
„Ја волим да сам са собом барем пола сата прије сваке трке, без икаквих дистракција.
Али мали „ритуал“ који сам почео да радим у посљедњих годину дана јесте да обавезно пронађем мог
механичара у тиму како би ми он убацио радио-везу, због прошлогодишњих проблема. Јер знам да, ако је
он постави, то ће бити добра трка.“
Почетком јуна, током трке у Португалу, дошло је до озбиљног судара – контакта његовог и противничког
болида. Срећом, није задобио никакве озбиљне повреде. Петровића ни ово није зауставило да се већ
сљедећег дана врати на стазу и освоји два подијума.
„Искрено, мени је ово било јако занимљиво. У тренутку када сам се превртао, у глави ми уопште није било
колико је то заправо опасно и шта је заправо све могло да се деси. Када сам изашао из болида, прва ствар
која ми је прошла кроз главу јесте да је шампионат готов, а друга да морам одмах да се јавим мами и
тати и да им јавим да сам добро.
Али, невјероватно је како се све брзо преокрене. Већ након два тркачка викенда успио сам да се вратим у
борбу за шампионат и да се нађем на трећем мјесту у шампионату, само осам бодова иза првог
мјеста. Тако да, ништа није немогуће. Ако волим да побиједим, трудићу се до задње трке да остварим свој
сан.“
Често питање које смо сви макар једном добили јесте гђе себе видимо за одређени број година. Често је
то раздобље од десетак година. Али то може бити тешко питање ако, како је рекао, себе није ни могао
замислити на овом мјесту прије пар година. Мада, главни сан увијек постоји… Одређена слика која се јави
сваки пут када се затворе очи и све се стиша.
„Идеална будућност би била у црвеном комбинезону Ферарија, на највишем степенику подијума у Монаку,
како дижем пехар шампиона Формуле 1. Наравно, то је идеална будућност, виђећемо да ли ће то моћи да
се реализује. Прије нисам мислио да ћу се налазити у овој позицији гђе сам сада. Али увијек се нешто отвори у
животу…
По мени, ако си добра особа и стварно се трудиш и радиш ка ономе што желиш, неминовно је да ће се то десити.
Зато се надам да ће се тај сан остварити.“
Одговоре на још многа питања о животу, каријери, изазовима и сновима младог возача који тек исписује
своје животне странице можете чути у разговору Андреја Петровића и Николине Живковић у емисији „Млади то
раде боље“.
Николина Живковић
